Анали Правног факултета у Београду

196

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

није извршно”. Што се тиче дужника као адресата, мислимо да ауторова сумња није оправдана. Извесно je да осуђујућа пресуда има и смисао заповести туженом. Али, тачно je то да je она управљена и на извршни орган. Овде се аутор приближава савременој италијанској науци, у којој концепт те пресуде носи на себи и једно правнопреображајно обележје. (Прве основе данашњег схватања положио je Кјовенда својим учењем о кондемнаторној пресуди као акту којим ce припрема природно извршење.) Наиме, Каламандреи који je у питању теоријске конструкдије ссуде у грађанском поступку најдаље отишао исправно узима да ce наступањем правноснажностн пресуде положај осуђеног туженика мења: до тог тренутка он je само један дужник (obligato); после тога он je и нешто више субјект потчггњен принудној сили државе, коју он у парници још не осећа. Од оваквог схватања има само један корак до учења о извршном органу као адресату осуВујуће пресуде. Овим делом се поново покреће проблем правне природе правноснажности, који je све до почетка тридесетих година овог века био предмет живе дискусије у науци. Y то време je преовладала процесноправна теорнја, којом je потиснуто материјалноправно учење владајуће у XIX веку. После тога се полемика утишала и изгледало je да наука више о овом питању HeiMa шга да каже. МеВутим, материјалноправно схватање добило je новог присталгщу у Полеу, који се у свои чланку о суштини правноснажности у Споменици Каламадреју, 1958, одлучно изјаснио за стваралачко, материјалн справно дејство нетачне пресуде. Сада исто мишљење заступа и проф. Брунс, те се може очекнвати да ће и дискусија оживети. Таквим становиштем изражава се скептицизам аутора у вредност методолошког става - карактеристичног за немачку процесноправну мисао о строгом одвајању процесног и материјалног права. По његовом мшшъен>у, ово двојство je довело до тога да je наука принуђена да спроводи разлику измеВу правноснажности и извршности, и правноснажности и преображајног дејства. Супротно томе, писац признаје вредност француској доктрини, у којој постоји разликовање између дејства пресуде као правног акта и ауторитета пресуВене ствари. Под дејствима треба разумети утврђење и промену, а под аугоритетом принцип Ne bis in idem. Но, проф. Брунс истине да не треба изгубити из вида да суд нема задатак да произведе матери јалноправни захгев, него само да утврдн његово постојање. Другим речима, суд нема компетенцију да створи правну промену. Објапгњење лежи у томе што правно-преображајну функцију не треба приписати самом судији, него процесном збивању (стр. 393). Додајемо и то да аутор не даје неке нове позитивноправне аргументе материјалноправној теорији. Основна мисао je увек иста: поводом нетачне пресуде, страйке и судови поступају као да пресуда одговара стварном стању, што значи да се и принудно извршује један постојећи материјалноправни (извршни) захтев. Кад још једном одмеримо аргументе за једну и другу теорију, не можемо да се отмемо утиску да се ради о питаньу које никад неће добити свој коначан одювор. Схватагье о ј единству материјалног и процесног права проф. Брунс спроводи прнхватајућн материјалноправно учење о предмету спора. Он тај предмет не види у процесном захтеву већ у правном односу странака, али у храшщама правне последние коју je тужилац утврдио. Према томе, материјалноправни захтев je оно о чему суд одлучује, другим речима, тај захтев се поклапа са процесним (сгр. 211—214). Иста мисао je доследно спроведена код преиначења тужбе и објектнвних граница правноснажности. Предмет пресуђења je субјективно (материјално, супстанцијелно) право „које je суд прнзнао на основу обостраног излагања странака” (стр. 225. и 401). По свом схватаньу предмета спора, нарочито кад се ради о тужби за осуду на чинидбу, аутор се приближава становишту на коме у свом уцбенику стоји берлински професор А. Бломајер. Иако ова два угледна немачка процесуалиста излажу своје гледиште тоном који се не може сматрати као полемичан, то гледиште се може узети као одговор на процесноправни концепт који je у послератним деценијама био доминантан, и који