Анали Правног факултета у Београду

203

ПРИКАЗИ

МеЬутим нама изгледа да назив дела не одговара потпуно садржини. Уговор са ђаволом je елеменат само једног (теолошког) појма чаробништва, док рад захвата и други појам чаробништва који са тим елеменгима не оперише. Рад je шири него што би излазило из наслова. С друге стране, мислимо да би било исправније у наслову, и даље, говорит о вештицама, не чаробништву. Вештице су само једна трупа лица која се баве чаробништвом, али нису једина. Рад je нешхо ужи него што би излазило из наслова. Кгьига иначе обухвата четири дела: „Историјски развој прогона чаробњака у Европи" и „Процеси против чаробњака у Хрватској", којима следују „Документа о прогону чаробгьака у Европи" и „Документа о прогону чаробњака у Хрватској". Аутор je своја истраживања ограничио на „сферу западног кулгурног утицаја". То je ограничено потпуно оправдано, и сведочи о пуном познавању сложености и обимности проблема. Подручје „источног културног круга" има проблематику битно различиту по садржини, и захтева истраживања сасвим друкчија по димензијама, природи и сложености. Та истраживања премашују снагу било ког појединца и захтевају дутотрајан колективан рад. Аутор зато и за југословенска подручја ван Хрватске даје само неколико података који су му били при руци (стр. 320—325) ( 3 ). Y погледу прогона вештица у Хрватској аутор je био принуЬен да се у главном ограничи на уже подручје Хрватске (Панонска Хрватска, како каже), а у њој највише на Загреб. Подручја Приморске Хрватске и Далмације располажу стахутима који садрже одредбе о кажњавању чаробништва, али досада нису откривени никакви списи поступка (у Хрватској je обрнуто), док су у Дубровнику забележена само два случаја. Ауторова излагања показују да je развој гоњења чаробника у осталој Европи и развој гољења чаробника у Хрватској текао са истим карактеристикама и по истој теми. Особености прогона у Хрватској су мањег значаја, изузев што je у Хрватској гоњење дошло до пуног замаха крајем Î7. и почетком 18. века, у време кад се на западу (на пр. у француској) налазило у опадан.у. 2. Аутор долази до закључка да су у прогону чаробника имали удела народна празноверица, теолошки поглед на свет и тадашње уређење кривичног поступка. Народне масе схватале су чаробништво као малефициум римског права, као злобно наношење штете људима натприродним путем, без икаквог везивања за теолошку доктрину и без испитивања од кога та моћ потиче, a кажњавање су тражиле због причшьене штете, не због везе учиниоца са ђаволом. Теолошки појам чаробништва почивао je такође на веровању да постоје силе које су у стану да изазову иатприродне појаве, а да та сила може бити или божанска, вршена преко његових изабраника, као чудо, или израз моћи ђавола, непријатеља бога и људског рода, остварене деловањем појединих људи, чаробника, помоћу силе коју им ђаво даје на основу склопљеног уговора. Полазећи од тога да чаробник тражи помоћ од једног бића коме придаје натприродну божанску моћ, a које није идентично са хришћанским богом, хришћанска теологија и црквени судови сматрали су чаробништво као јерес или апостазију, и то je био главки узрок њиховом гоњењу. Црква je гонила чаробнике и вештице не због тога што чине зла дела, него зато што се ради тога удружују са ђаволом. Штета коју наносе људима остајала je у позадини и била само доказ о основном делу. Y теолошком смислу чаробништво се означава као суперстиција, али та реч никако није идентична са речи „празноверица". Црква се ту не бори

(з) Штета je шго je при том аутор изгубио из вида КараЬорЬев Криминални законик чд 1807, године, који не само што није предвиЬао кривично дело чаробнишгпа, које je предгпђао Законик Марије Терезије само три-четири деденије пре тога, већ je у § 31. прописнвао казну за омога ко j и гони веппвце.