Анали Правног факултета у Београду

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

против народног празноверја у погледу посхојања и активности Вавола (и она сама у то верује). Црква под тим подразумева везу између човека и Вавола, и она се против тога бори. То основно теолошко схвагане развија се даље теолошким сколастичким схудијама и искуством (ако се тако може рећи) стеченим v пракси инквизиције против јеретика, докле ce у 15. веку није створио један нов сложени појам чаробништва, према коме су чаробници један велики широко разгранати ред поклоника Вавола ( 4 ), чијим тајним састанцима, на које долазе ваздухом, присуствује лично Ваво, а на којима се врше разне радње одрицања од бога, и договора како и коме да се нанесе штета ( 5 ). Чаробништво je тако, с обзиром да чаробници раде на основу уговора са Ваволом, чине радње светогрВа и одричу се бога, постало најтеже кривично дело, отпадништво, за које je било важно доказати личну везу окривљеног са Ваволом, док je наношење штете потпуно споредан елеменат. Такво схватање чаробништва вреди у теологији и данас у основи. Црква, док je располагала довољном фактичном влашћу, прогонила je сама чаробнике преко инквизиције, на основу поменутог теолошког схватања чаробништва, и успела je да то схватане постепено прихвати и државна световна власт. Од почетна 15. века судови почигьу да воде процесс против чаробника, који се претварају у гонене у масама, а кривично дело чаробништва улази у кривичне законике. Излагања о утицају организације кривичног поступка на прогон чаробника, дато je изванредно. Засновано на документима и лигератури оног времена, илустровано примерима, аутентично и живо, оно je вредан прилог историји кривичног процесног права, и незаменљив инструмент у неговој настави. Гоњење чаробника у првим германским државама и у раном среднем веку није се заснивало на теолошком појму чаробништва. Поступак je био на тужбу а покретао би га онај који се сматрао оштећеним. Гоиена иису била честа ни сурова. Тортуре није било, а доказнн поступак иако ирационалан, мало опасан (доказ кривице хладном водом je успео атсо осумничени не потоке). Укл.ученем у кривична дела протгш релгпије, чаробништво je дошло пред црквене судове, у првом реду инквизицнју, где се поступак покретао по службеној дужности. Црква je одбацила ирационалыа доказна средства и увела доказ признанем или помоћу два сведока, али се признане могло изнуђавати тортуром, против које je црква била до И. века, затим je вршила преко световне власти, и најзад у XIII веку прихватила. Тортура je имала своја правила: могла je бити наређена само ако има довољно основа сумње да je осумничени учинилац, признане постигнуто тортуром било je доказ само ако се слободно понови по протеку 24 часа од како je дато, тортура на којој није постигнуто признане могла се поновити само ако се појаве нови докази који je оправдавају. Преко тога се ипак прелазило, полазеНи од становишта да je у сузбијању чаробништва као једног од најтежих дела свако средство дозвољено ( 6 ) Покретане поступка било je по службеној дужности, али и на пријаву <шца које je сматрало да му je неко чаранем нанео штету, али се таква пријава претварала у повод за поступак против јереси. Пријаву je могло поднети и свако друго лице, чије се име није откривало, и то je чинило да број гонења нарасте. Учене о постојану реда чаробника, поклоника ђавола учинило je да се поступак не води само према пријављеном или откривеном

(4) Мпслимо да управо Y томе страху да се може створите једна масозна у односу на хрншћанску религију, антирелигија, треба видети разлоге безобзирној борби цркве против чаробнишгва, како католичке тако и протестантске.

(з) Мандроу, on. цит. каже: ..Тешко je замислити у којој су мери Iзаво, његова актевиост и његове свечаностн, чинили део свакодневног живота наших предана. Баво je свуда био присутаи, скоро као и Бог-отац".

(в) Мандроу, on. цит. истине још једаи разлог за такав став, који нам изгледа основан: Према људима који раде помоћу ђавола и распо\ажу Ьаволшм средствпма и лукавствима морају се користити ваиредна средства ако се хоће да победи.