Анали Правног факултета у Београду

205

ПРИКАЗИ

лицу већ против читавог реда: торхура je наређивана и ако je било признака, да би били откривени остали чланови дружине. Под притиском тортуре, да би скратио муке, окривљени je ређао низ имена, и прогони су расли геомехријском прогресијом. Ствар се погоршавала још више изналажењем нових доказних средстава: мерењу тежине окривденог (постојало je верование да чаробник има знатно мању тежину од оне ко ja би орговарала волумену тела), доказ сузама (вештица не може да испусти сузу), и као главно Ьаволов печах, знак на телу који je Ваво поставио као потврду закљученог уговора, место ко je на убод не боли, и из кота после убода не тече крв. Људи специјализовани за то откривали су печат али откривањем печата поступак се није завршавао. Окривљени je на тортури требало да каже како га je добио, открије своја зла дела и остале чланове дружине. Цео поступак je био такав да се човек морао чувати да га апаратура поступка не захвати. Једном ухваћен, он се само у најрепим случајевима могао спасти ( 7 ). Чшьеница да je црква увек имала негативан став према смртној казни ( 8 ) ида такву казну никад није изрицала, није сметала да за скоро сва ова дела буду изречене смртне казне спаљивањем или смртне казне погубљењем са спаљивањем леша, и онда кад je суђење вршио црквени суд. Уз једну стереотипну формулу, црквена власт je достављала своју пресуду светов но ј власти са препоруком да окривденом одмери милостиво казну ( 9 ). Световне власти су сматрале да их пресуда духовне власти о догматским питањима обавезује, и у ствари нису судили већ просто изридали и извршавали казну, која je увек била смртна. Црква je сматрала да je световна власт дужна и да треба тако да поступа. 3. Проф. Бајер проучава посебно неколико питана у вези са прогоном вештица, која се сама од себе намећу данашњем човеку, и даје свој суд. Основно питање које писац поставља je питање шта je утицало да прогон вештица узме овако широке размере какве je узео (он се задржава на великом прогону вештица у Хрватској у 17. веку, али je добар део тих разлога ошнти). Разлог за то он види пре свега у чврстом веровању представника државних власти у могућност оваквих појава, веровања које потиче из њихове религиозне й интелектуалне културе, у Хрватској још појачане чињеницом да je целокупно средне и више школство од 1607. до 1773. године било искдучиво у рукама језуита, који су многобројним генерацијама усадили теолошки поглед на свет, поред днректног утнцаја који су имали на ове прогоне. Томе je допринело и вероваље о постојану огромног броја чаробника, који чине јединствену демонску секту, који се морају искоренит ако се хоће да очува права вера, као и посхојане читаве литературе о демонима и чаробницима, писане у духу владајуће теолошке доктрине на латинском језику и зато приступачне свим школоваиим дудима. Те су идеје продрле и у кривичноправну литературу 16. и 17. века, са нетто више критичности и у ону 18. века, а одатле су ушле и у законике. Коинциденција између Законика о кривичном поступку Фердинанда 111 за Доњу Аустрију од 1656, који je и обичајно-правним путем прихваЙен у Хрватској после 1687. год. и масовног прогона вештица у Хрватској, иије (нама бар тако изгледа) без извесне узрочне везе ( 10 ).

(т) Мандроу, on. цит. пише: »Tel qui entre en prison le iront haut indignée par une dénonciation incongrue, et répond avec hauteur aux premières questions, finit par se persuader et s’avouer sorcière après un mois de se traitment« стање слично неким савременим појавама.

(8) Свештеници нису могли бити чланови судова који изричу смртыу казну. (Мандроу оп. цит.).

(9) Формула употреблена поред осталог и у пресуди Жаии д’Арк. Види A. France, on. цит. стр. 29).

(io) Чшьеница матье важности, да прогон вештица достиже свој успон управо у време кад на западу тај прогон показује знатан пад, може имати свој разлог у спором струјању идеја (позитивних и негативних) из културних центара ка периферији.