Анали Правног факултета у Београду

206

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y овом одређивању узрока и услова ширења прогона вештица, мислим да су неки занемарени, при томе у првом реду психолошка страна ове појаве, која je врло рано залажена и даљим истраживањима потврЬена. Фотографија испред стр. 305 приказује једну сцену колективне хистерије, али о тој појави у књизи има мало речи С 11 ). Треба напоменути да je прогагьанье чаробништва понекад имало не теолопжу, већ политичку или другу основу (види даље), и најзад да je вршење чаробничке активности у великом броју случајева заиста постојало и заслуживало да буде шњено, али не по теолошком основу, већ због тога што су у цил>у чарања вршена кривична дела општег права (убиства, оштећења здравља и сл.), а то се у ондашгье време није хтело разликовати. 4. YspoKe престанка гоњења вештица писад налази у чињеници да je под утицајем слободних мислилаца теолошки назор о свету почео да губи свој примат у европском друштву ( 12 ). До опадања интензитета гољења je дошло због слабљења осећања реалности теолошког схватања на коме се заснивао прогон. Црква je упорно оста j ала на своме становишту (на нему je она и данас), али je вера у ове поставке у друштвеној средний слабила све више. То je довело до критичног става код државних органа крнвичног поступка. Државна власт ишла je линијом која je политички била најцелисходнија. Она није хтела да отвореним негирањем постојања и ђавола и реалних могућности чаробништва доЬе у сукоб са црквом. Не укидајући прописе о гоњењу кривичних дела чаробништва, она je поступно фактички све више ограничавала њихову примену, постављајући све теже формалне услове за покретање поступка и стављајући поступак под све строжу контролу највоших државних органа. Приликом доношења нових кривичних законика, одредбе о чаробншптву, које су дугом неупотребом нале у заборав, просто су изоставл>ене, а да никад формално нису укинуте. То je био случај са Хрватском, како je проф. Бајер у књизи, исправљајући пека раиија погрепша тврђења, утардио на основу архивске грађе. 5. Даље питање којим ce аутор бави je питанье из којих су друштвених редова била лица npeiMa којима су ови прогони вршени. Закључак да су то у највећем броју случајева била лица из потлачене класе, потпуно je псправан. Ствар није била само у томе што je та класа била најбројнија, већ и у томе што се према њој имало најмање обзира, поред тога и најмање способна да се брани законитим и незаконитим средствима којима се служило племство и имућни граЬански сталеж, користећи свој друштвешг положај и богатство. ТЬихово сиромаштво je било и основ за сумку на склоност оваквим подухватима, који треба да донесу срећу и богатство. Но с друге стране позиција племића и имућних грађана могла je бити тежа у неким случајевима: они су могли бити жртве монтираних ггроцеса у цил>у постизања политичких резултата (процес против Жане д’Арк требало je политички да погоди Шарла VII и обележи га као сарадника једне вештице) или ради притрабљиваља имовине (један од узрока процеса против витеза храмовника и њиховог реда у XIV веку у Француској ггмао je и тај цил>). 6. Аутор се задржава и на питању зашто су скоро иск-ъучиво жене биле оптуживане за чаробништво (у ствари жене су тако оптуживане као вештгще, за Аррте облике чаробништва оптуживани су и мушкарци). Писац види узрок у томе што су се жене бавиле негом болесника и лечењем, а измећу лечења оног времена и чаробништва само je један корак ( 13 ).

(п) Међутнм, закон примећује Мандроу, довольно je било да у неком женском манастпру постоји једна неуротична девојка коју њено девичанство гупш да цела манастирска заједница буде обухваћена колективном хистеријом, треба додати некад и ривалство између калуђерских редова и слободне нарави појединих свештеннка.

(12) За неколико година од како je престало да се вреба на његово присуство у свим актшма сваколневног живота, владавина сатане je опадала из године у годину (Мандроу).

(13) Колико je то тачно види: Louis Lagriffe, » Rèmedes humains « (Histoire pour tous « Paris sept. 1969).