Анали Правног факултета у Београду

213

ПРИКАЗЫ

као мандат без заступаньа, што значи да комисионар постаје директно обавезан тгрема трећем лицу, дакле делује »suo nomine«. Енглеско и америчко право имају установу agency која подразумева „ ... деловање за рачун другог с намером да се створе правый односи измеВу мандата, комитента или господара посла (принципала) и неког трећег лица." МеЬутим, код практичног закљ>учења комисионог посла у нас, долази често до неспоразума измеВу привредних организација и идентификованьа комисиона с другим уговорима. Стога, примећује аутор, исправно je упућивање Врховног привредног суда на правнлно тумачење уговора о комисиону, односно тумачење воле сауговорача, без обзира што je такав уговор формално закључен измеВу „купца” и „продавца”. Да би се избегли спорови и нејасноће у карактеру права и обавеза уговорних страна, аутор предлаже да се при заклучењу овог уговора унесе клаузула „у своје име и за рачун друге стране” и на тај начин, одређујући основну правку конструкцију тог односа, отклони конфузија ca сличним пословима. Полазећи од три битна елемента у објашњењу појма комисионог посла: а) начин деловања комисионара, б) садржина комисионог налога, и в) онерозност уговора, аутор даје деталан упоредноправни преглед тумачења и решења законодавства и судске праксе поводом наведена три елемента. Y историјском осврту дати су историјски разве јшт облици и правне промене извесних сродних института почев од грчког античког права, римског права и средњег века, који би помогли у истраживагьу настанка комисиона. Y том делу, пажтьа je усредсреВена на историјско утврВивање веза и препознавање елемената комисионог посла у оквиру установе заступништва из кога и потиче правно-техничко осамостаљење комисиона. До законског регулисања овог уговора долази тек крајем XVIII и почетком XIX века у трговачким и граВанским законицима. Y трећој глави: однос комисиона према заступништву, излажу се и схватања о правној природи комисиона, што омогућује непосредно пореВење правних обележја ова два института. Приказујући различите концепције комисиона већег броја правних писаца, аутор заузима изричит став да комисион није мандат и да су: а) деловање комисионара »proprio nomine« и б) трговачки посао као предмет уговора о комисиону основни елементи којн их разликују. Исто тако, комисион je различит и од агентуре и мешетара. Стога сматра да je комисион посебан уговор трговачког права. МеВутим, одвајајући комисион од мандата, аутор се определ>ује за такву правку конструкцију комисиона ко ja представља верзију француске теорије »représentation imparfaite« код које комисионар, делујући proprio nomine и обвезујући се лично, истовремено, зависно од contemplatio domini, обавезује и налогодавца, што практично значи да трепе лице добија право директив тужбе по избору против комисионара или комитента, а налогодавац, поред комисионара и против трећег лица. Овакав облик модериог непотпуног заступништва има предности над потпуним заступништвом, јер појачава обезбеВење извршења уговора и комитенту и трећем лицу у комисионом послу. Y друга два дела рада, следећи консеквентно наведено схватање комисионог уговора, аутор разрађује правне односе између сауговорача, конкретно на плану комисионе куповнне и продаје робе. Комисионар, по налогу комитента, закључује у своје име а за рачун налогодавца, уговор о куповини и продаји робе, на основу којег настају правки односи измеВу комитента и комисионара. Y моменту закључења конкретног купопродајпог уговора комисионара и трећег лица, заснивају се правки односи: а) измеВу комисионара и трећег лица и на основу непотпуног заступништва; 6) правый однос измеВу комитента и трећег лица. Од посебног правнотеоријског интереса je излагање односа измеВу комитента и треВег лица, с обзиром на чињеницу да je реч о субјектима који нису непосредни сауговорачи. Аутор сматра да директан правый однос измеВу комитента и треВег лица, дакле и право директив тужбе комитента против треВег лица и