Анали Правног факултета у Београду

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

уговора о пуномоћству, могу и други уговори да садрже, поред свог специфичног предмета, и овлашћење за заступање, нпр.: уговор о раду, о ортаклуку итд. Под угицајем немачке доктрине о апстракхном карактеру овлашћења за заступање, вољно заступништво може настати и једностраном изјавом воље (НГЗ, ГЗ Грчке, и ГЗНР МаЬарске). МеВугим, у овом случају, за разлику од вољног заступништва насталог у оквиру уговора, заступник je само овлашћен али не и обавезан да предузме одређене правке послове у име и за рачун заступаног лица. Принцип да je заступано липе директно обавезно према заступниковом сауговорачу, претпоставља постојање овлашћења за заступање. Међутим, ексепција од наведеног начела постоји у више случајева; уколико су трећа лида еавесна: прекорачењс овлашћења, заступање по престанку овлашћења, случајеви привида постојања овлашћења, неовлашћено заступање послодавца код тзв. пуномоћства по запослегьу и др. Од посебног теоријског и практичног интереса je елемент изјављивања сопствене воље заступника. Питање шта ће се сматрати правнорелевантном вољом заступника своди се на расправљање о његовој пословној способности. Решења законодавства, судске праксе и теорије у овом случају нису јединствена. Већина законодавстава сматра да лице које не може иуноважно да предузима послове за себе, може да их предузнма у својству заступника (СГЗ, АГЗ, ОИЗ, НГЗ, ГЗ Пољске, ГЗ Грчке, Италијански граВански закон, Отомански законик). Аутор подржава овај став уз образложење да посао који предузима заступник обавезује само заступано лице и наводи разлоге за такав став из једне одлуке из француске судске праксе где се између осталог каже; „... услови за постојање пословне способности се разматрају у личности властодавца, а све што je повезано са изјавом воље. ... треба да постоји у личности заступника.” На крају овог дела се закдучује да се ограничење пословне способности једног лица предузима у његовом интересу и зато се везује само за вршегье сопствених правних послова, а не и код предузимања правних послова у својству заступника. Овоме би требало додати да je овакав став, и поред практичних разлога свакако за дискусију и да ни југословенска нравна теорија није јединствена у ставовима када je ово у питању. Трећи услов за постојање заступништва je contemplatio domini камера заступника и његовог сауговорника да правка дејства предузетог посла директно настану за заступано лице. Посебна глава посвећена je разтраничењу заступништва од сродних установа. Немачки правки писци средине 19 века Терпит и Лабанд разликовали су заступништво од мандата, дефинишући инхерни аспект односа између властодавца и налогопрнмца-мандатора као мандант, a њихов однос према трећим лицима као заступништво. МеВугим, иако je ову доктрину прихватио НГЗ, већина теоретичара се не слаже с овим гледиштем. Аутор истине да je мандат један од уговора облигационер права који може бити и основ за настајаже овлашћења за заступање, а да je заступништво један од начина предузимања правних послова за другог који и кад се појави у оквиру неког уговора може да постоји самостално у односу свог настанка. Даље, код разграничења заступништва од мандата без заступања и комисионог налога, наводи се да и поред заједничког обележја: предузимања послова за другог, за заступништво je карактеристично непосредно правно обвезивагье заступаног лица (contemplatio domini), одн. остајање по страни заступника од свих правних дејстава послова предузетих у име и за рачун другог. Исто тако, заступништво се разликује и од negotiorum gestio, по томе што незвани вршилац туђих послова предузима за господара посла правке или материјалне радње, без њешвог налога, из чета произилазе и друге правые последгще које овај институт раздвајају од заступништва. Последња, шеста глава, посвећена je излагању теорије о правној природи заступништва. Суштина питања правне природе заступништва.