Анали Правног факултета у Београду

217

ПРИКАЗЕ

како исхиче аутор, своди се на објашњење: зашто правки послови предузети од заступника стављају заступано лице, што се тиче правних дејставш хог посла, у хакав положај као да га je оно само непосредно предузело. Обо хеоријски осегљиво и често размахрано пихање на практичном плану углавном je стварало хешкоће код оцене мана воље, савесности и несавесности и неважности правних послова уопшхе предузетих од заступника.Централно питање и теоријске и практичне дилеме cacxoje се у томе, чија воља суделује у закључењу правног посла преко заступника. Поред негативне теорије. Л. Дигија, најпознатије теорије ко je су покушавале да објасне правну природу заступништва су: теорија фикције, Савињијева теорија, Јерингова концепиија заступништва. Пилонова теорија, теорија Попесцо-Рамницеаноа, теорија Madraya, теорија концепције воље, заступањевоље и заступање интереса. Суштина теорнје фикције je у томе што положај заступаног лица као повериоца или дужника из посла који je закључио заступник објашњава тиме што узима да га je заступано лице лично закључило. Фикција je у томе што „радња једног важи као радња другог”. Ова теорија je напуштена. Савињијева теорија изједначава заступника и гласоношу. Заступник, сам преноси волу заступаног лица. На тај начин воља заступаног учествује у заклучевьу правног посла и сва дејства, логично, непосредно обвезују ььега. Јеринг je покушао да објасни суштиыу заступништва кроз чшьеницу раздвајања основа (узрока настанка) од дејстава правног посла који je у стварн јединствен, везујући настанак посла за заступника a дејства за заступано лице. Пилонова теорнја објапгњава заступништво на основу објективистичке концешшје облигације као везе између две имовине, насупрот римском схватању о личноправном карактеру облигационог односа. Међутим, Пилонова теорија даје објашњење само за уговорно застутништво на основу мандата. Теорија Попесцо-Рамницеаноа покушава да заступништво изједначи са установом agency англосаксонског права. Наведене теорије, међутим, објашњавају само уговорно заступништво, јер своју концепцију усклађују с принципом аутономије вол>е, па и кад je реч о законском заступништву, користе доследно појам воље: претпоставл>еиу вољу странака. Теорија француског теоретичара Madraya покушава да објасни правну природу и законског и уговорног заступништва, стављајући заступништво у оквире дефиниције правног посла, а основ настанка, сматра и за уговорно и за законско заступништво, елнминишући волу у закону. По ньему je закон извор облигација а не воља субјеката, узета сама по себи. МеЬутим, аутор ове студије истине да je заступништво правнотехничко средство, један од начина предузимања правног посла, и да се не може објашњавати идентификовањем с правним послом. По теорији кооперације воље_, код закључења правног посла преко заступника учествују, што и câM појам сугерише, обе воље: и заступаног и заступника. При томе, присталице ове теорије сматрају да у сваком конкретном случају треба утврдити на основу чије воље или у којој сразмери обеју воља je иастао правни посао. Аутор сматра да ова копцепција меша основ (извор) настанка заступништва и câM институт. Концепција заступања воље и заступања интереса разликује: вољно заступање и заступанье интереса (законско заступање). Y оба случаја заступник својом вољом обвезује заступано лице, али то je тзв. квалификована воља овлашћена воља. Овлашћење може настати изјавом воље заступаног лица или непосредно на основу законске одредбе. Дакле, заступништво je све до данас објашњавано било вољом заступнаног лица било хьеговим интересом, ш и ј едким и другим елементом. Правилан je став аутора, дат у закључку овог рада, да je заступништво јединствена установа и захтева јединствеио правно објашњење без обзира на основ настанка овлашћења за заступање (изјава воље или закон). Међутим, код одређивања правне природе овог доиста сложеног института, аутор не полази од конкретне анализе правних односа, него од чшьенице да je принцип заступања укл>учен у модеран правни поредак