Анали Правног факултета у Београду

28

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

земља, била код староседеоца ши наследника, тужитељу као пређашњем притјажатељу безусловно повратити моћи" (чл. 7). Што се тиче власничких права заснованнх до 1816. („кад je друга у Србији суднја била") они се, по овом закону, нису могли оспоравати пред судом. Сматрали су се засхарелим и гужитељ, ма колико био у праву, није се могао „у прво схање поставити" (чл. 4). С друге стране, сва власничка права, заснована после 1833. године, могла су се доказиваги само на основу тапије („на коју свакя притјажател> има право" - чл. 8). Пет година додније (1844) донех je Српски грађански закон, највеће правно дело КараВорђевићеве владе и целог уставобранител>ског времена" ( 2 ). За даље учвршћивање привахне својине, усмераваже промета и уховорних односа, посебно су важна два његова члана. Y чл. 211. се прокламује да je „сзаки Србин савршени господар од својих добара, тако, да je он властан, ово по својој вол>и уживати, с њима по својој воли располагать и свакога охуда искључити, наровно по пропису Закона". Y чл. 213. се још једанпут прописује и укидање феудалних односа и неприкосиовеност привахне својине: „као што су спахилуци, тимари и зијамехи у;синути у Србији, тако нити их има, нити се унапредак увести могу но сзаки je Србин од свога добра (мала) савршени господар, или прави 6аштиник" ( я ) (подвукла Р. Г.). Ys ове законе дошао би и Казнеии закон од 29. марта 1860 ( 4 ), као и многп друга, којима се непосредно им посредно штате; личност, приватна својгша и обезбеВује регулисање промета. Али, сви ти закони, у првом реду Закон о повраћају земаља, нису могли потпуно ефикасно да решавају I\шогобројне имовинске захтеве који су се јавл>али, уз све измене и допуне тих закона. Иако je Закон о хювраћају земаља био довољно јасан и детаљан у својт.l одредбама, да оно што се поседовало у одреЬеном времену не може бити оспоравано, предмети су се гомилали пред судовима у невероватним размерама: 1843. године било je 5.880 нових парница, 1858. 27.898 ( 6 ). Један део би се могао приписати, код примене прописа, распону изхмеђу неписмених судија и у вгхшим судовима (окружним и апелационом) и њихове -могућности тумачења писаних закона („четири човека" једва да су разумевали ГраЬански закон ( 7 ). Али, у првом реду, наслеЬене провизорности у имовинским односима су иајвише томе допринеле, jep се није ради\о само о захвататьу у

(2) Сл. Јовail о в и ћ: У ставобранитељи. . . стр. 17

(з) Зборншс граЪанских законика старе Југославије, приредио др Михa ј л о Ст упар, стр. 176—178, Београд 1960.

(4) Казнитељни законик за Књажевство Србију, Београд 1960.

(5) Указом од 2. марта 1943. године исправлена je тачка 9, по којој се власничка права могу доказивати тапијама и за пег месеци пре 1816. г. супротно првобитној законској одредби (Зборник закона и уредаба, бр. 2, стр. 206, Београд 1845). Указом од 12. маја 1844. г. даје се тумачење ~тачака” 11 и 12 Закона (Исто стр. 358). Указом од 16. маја 1845. г. доноси се тумачегье (ново) тачке 11. и 16. (Исто, бр. 3, стр. 33, Београд, 1849). Па онда ~решсље о\ 18. октобра 1845, којнм се мења „тумачење" тачака 11. и -1. од 16. маја 1845. (исто, стр. 94). Тачка 15. Закона добила je ново тумачегье 20. јула 1849. (Исто, бр. 5, стр. 33, Београд 1853).

(в) Слободан Јован о в и ћ : Уставобранитељи .. . стр. 22, Београд 1933.

(7) Исто, стр. 27.