Анали Правног факултета у Београду

29

РАЗВИТАК СВОЈИНСКИХ ОДНОСА Y СРБИЈИ Y 19. BEKY

приватну или колекхивну земљишну својину и њеном „повраћају" у случајевима који су предвиђени. Наиме, кнез Милош Обреновић je 1835. године све „алије" (бивше турске приватне „плашше" и ливаде) и „иустаре" („које никаквој општини не припадају") ( 8 ) прох'ласио „државним добрима". Другим указом (од 27. јула 1839) прикључени су државыом земљишном фонду и плацгви без власника (пре свега иселених Турака), као и они који су раније припадали Турској држави, док су „вакупске земле" (муслиманских верских установи) припојене, истим указом, месним црквама ( s ). Међугим, било je доста турских приватних поседа у Србији, чији се власници („милк саибије"), мада иселени, нису морали одрећи својих поседа, док су друга Турци поседници и дал>е остали у градовима. Како се „захватагье" у турску имовину сматрало „законитим" од стране Срба, власти су се умешале доношење.м указа (1. децембра 1839), којим je наређено да се узима десетак на ова имања док их уживаоци не откупе ( 10 ). Али, са откупом je шило тешко и после ове наредбе. Зато je донето друга „решење" (16. децембра 1843) о условима откупа „турских земаља у Србији заоставших" „ради предупреЬегьа замешате/ъства и неповољности које су се до сад у отечеству нашем догађале при продавању турских земала..." Решенье je садржало три одредбе: Турци, који живе у Србији, и желе своја имања да продају, морају, преко суда, да понуде откуп уживаоцима, како се они не би изговарали да нису о продаји обавештени. Уколико уживаоци одбију власници их могу продати „коме хоће". Турци који живе ван Србије, a имају земљу у Србији, нису дужни да понуде откуп уживаоцима њима се оставља законски рок у коме могу да je откупе („најдаље до Петрова-дне идуће 1844"). Уколико je уживаоци не откупе у осгавленом року то може да учини било ко. Турци могу продати само ону земљу на коју имају тагшје и која није била „чифлучка" (феудална) пре укидања феудалних односа ( п ). IСако су после ових прописа учестале „фиктивне куповине", донета je „наредба" (22. јула 1847) којом су пооштрене мере о откупу ( 12 ), итд. Али, истовремено са настојањима на ефикасном регу.лисању својинских односа, искрсавали су и проблеми коришћења „државних добара", уз наплату таксе у корист „правителствене касе". Док се земла налазила у поседу феудалаца, турске државе или локалних заједница и ти односи су били компликовани нису се поједностављивали доношењем и применохм нових закона, указа и решена. Сточари су и даље притицали, највише из крајева под Турском, и требало им je доделивати и земљу за обраћивање и део испаша, право на коришћење „алија" и „бара", које су други већ користили или запосели. Зато су се власти налазиле, и после допошегьа

(S) Зборник закона и уредаба, бр. 30, стр. 85, Београд 1877, (9) Исто, стр, 256.

(io) Исто, стр. 267.

(и) Исто, бр. 3, стр. 168—169, Београд 1849. (12) Исто, бр. 30, стр. 267, Београд 1877.