Анали Правног факултета у Београду

54

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

жење његовог целисходнијег решења које би одговарало друштвеној стварносг и. Y новијој совјетској правној литератури управним уговорима je по светио посебну пажљу иВ. И. Новоселов ( 32 ). Према овом гледншту „поступай закључивања и извршења управних уговора, утврВује се, по правилу, правним актима управних органа (одлуком Мшшстарског савета, наредбама и инструкцијама министарстава и других надлештава) а само изузетно актима виших представпичких органа државне власти. То разликује ове уговоре од грађанскоправних уговора, који се регулишу само законодавним актима” (стр. 44). Орган управе дрема томе „задржава овлашћења власти, тј. овлашћења управпо-правног характера, независно од гога, што он преузнма на себе одре Вене обвезе према другој утоворној страни” (стр. 42). Y вези са овим ставом И. В. Новоселов с тога истине да се спорови који настају у поступку испуњења обавеза по управним уговорима, по правилу, решавају у оквиру управе од стране виших органа или их решава Арбитража, а не решавају се у судском поступку (стр. 42). Ово гледиште класнфпкује управне уговоре у три групе: 1) привредне уговоре измеЬу управних органа и других државних органа, друппвених или задружник организација; 2) управне уговоре измеВу управних органа и грађана о културним и другим свакодневним услугама. Y ову трупу у лазе join и уговори измеВу органа управе и управних установа шли предузећа за услуге члаповима њихових колектива. Ови уговори по речима И. В. Новоселова ..закључују се у цпљу реализацпје субјективних права совјетских граВана у оквиру државне управе"; 3) посебан вид управних лтовора су уговори који се закључују измеВу управе и социјалистичких организација или граВана поводом преноса материјалних добара на државу или извршења одреБених послова за државу. Ysnßajyßn сложеност правке природе ових уговора које наводи као управне уговоре, И. Новоселов пастоји да наВе и одговарајуће решење па стога истине; „Ако у уговору преовлаВује начело власти, он се приближава управном акту иако у суштшги није то. Када je у првом плану уговорно начело, тада je управни уговор по свом карактеру ближи граВанскоправном уговору, иако се при том не мора убрајати у облике граВанскоправне делатносги” (стр. 43). И. Новоселов посебно истине „у такном уговору нема и не може бити потпуне равноправности страна уговорница” (стр. 43). Да би се употпупило гледиште И. Новоселова, мора се навести да се он одлучно залаже да се споровн поводом управних уговора које он наводи као управне уговоре, решавају пред судом опште надлежности, а не у управном поступку у оквиру органа управе или арбитраже. С друге стране, сматра да би управни уговори били демократнчннји вид делатности управе пего управни акти који се доносе једностраном изјавом воље управног органа. Y закључку истине да управни уговори не потискују грађанскопразне уговоре већ се ови уговори узајамно допуњују јер се прпмена и управног и граВапскоправног уговора „намеће неопходном тесном повезаношћу економских и управних метода. Оба ова метода одго-

(32) В. И. Новоселов: К вопросу об административных договорах, чланак у часопису Правоведение, Аењинград, 1969, бр. 3, стр. 40—45).