Анали Правног факултета у Београду

413

ПРИКАЗИ

мери и у односу на одређене аспекте својине. Тако се у друштвеној имовини укрштају јавноправни и приватноправни елементи. Друштвена својина je, према томе, поделена својина за разлику од приватне својине која je апсолутна. Y ствари, друштвена својина je условљена економским регулисањем које представла њен интегрални део. На истој линији размишљања су и теорије Финжгара. Према теорији Спаића право управлања јестварно право, што je у нескладу са идејом поделене својине. Страни правницн (нарочито Lapenna) су подвргли врло оштрој критици све ове теорнје које ce развијају y Југославији. Основна оштрида v' тој „иностраној” критици односи се на констатацију да не може да ce раздваја друштвена од државне својине све дотле док друштво не постоји као нека посебна, одвојена категорија која се разликује од државе. Сигурно je тачно, подвлачи аутор, да je друштвена својина концепт који je у току стварања, те je према томе још увек нејасан и није чудно што je повод за различита мишлења. Међутим, многе ствари у савременом југословенском развоју упућују на заклучак да би било погрешно одбацити концепт друштвене својине. Тим пре што поред друштвене својине у Југославији постоји и државна својина (државни фондови, оружје, ратни бродови, и сл.). Кгьига проф. Клороса, као што je напред показано, представља изванредно користан приручник за све оне које интересује југословенско право уопште, а нарочито јутословенско грађанско право. Такав интерес постоји у целом свету и сасвим je сигурно да ће књига писана на енглеском језику од аутора који ужива ве.лики углед у својој земљи бити дочекана као прворазредни извор обавештења о томе шта се у области „цивила” догаВа у Југославији. С те стране посматрано, уверени смо да југословенски правниди могу бити задоволни. Проф. Клорос не само да сё обилато користи југословенским ауторима, већ je учинио и максимални напор да бројне теорије и различита мишлења која нарочито у домену права својине у Југославији постоје, схвати и да их преточи у формулације које ће бити разумливе енглеском правнику (што je често врло тешко). Без обзира што се са свим схватањима енглеског професора не морамо сложити, јутословенски читалац ће после прочитане књиге стећи апсолутно уверење да je аутор био добронамеран, да га je веома импресионирала оригиналност југословенског искуства за које истине да се мора пратити. Може ли му се замерити што му као правнику common law система измеВу „власничке” и „невласничке” концепције друштвене својине изгледа прихватљивија „власничка” концепција што га затим нужно води ка заклучку да су му „реалннје” теорије које не виде разлику измеВу „државне” и ,друштвене” својине кад и многи југословенски правници тешко могу да разумеју да може да постоји својина без титулара (а концепција да je титулар друштво изгледа им апстрактна и неприхватљива). С друге стране, мора му се признати изванредно осећање да на основу материјала који je проучавао за време свог боравка у Југославији у току 1963 —64. предвидя да ће у вези с даљим развојем друштвене својине у Југославији „будућност свакако имати теорије ко je ће најмање истицати државни и административни карактер друштвене својине” (стр. 173). Развој измеВу 1963. до 1970. године, а нарочито најновије дискусије које су ce јавиле у вези с доношењем југословенског граВанског законика, управо потврВују исправност предвиђања проф. Клороса. Остаје само да пожелимо да проф. Клорос настави да и дале прати југословенско право и да ова кньига буде само права у низу које ће да објави.

Ар

Јелена Вилус