Анали Правног факултета у Београду

271

УГОВОРИ И ЗАКОН О ОБЛИГАЦИЈАМА

Веома су различит поступци законедавства у погледу систематике номинантннх уговора. Ипак се запажа да претежно уговор о продаји и уговор о делу, као најчешћи и најтшшчнији уговори, добнјају истакнута места, с тим да се око њих групишу сродни уговори, a између њих и делом при крају, уговори који не спадају ни у једну од ових трупа. Изузетак су АГЗ и закони рађени по његовом узору (СГЗ и Предоснова) који почињу с поклоном, a продаји и делу дају места у средини односно у другом делу. Проф. Константинович се чини се држи систематике која у битном, мада не у свему, следи логику претежног дела новијег европског законодавства. Прегледна je и очевидно има своју унутрашњу логику. Међутим, не мис.шм да je упутно да се у овом реферату нагађају мотиви те систематике. Тим пре што немам ни озбиљнијих примедаба, сем што ми се чини да би било разлога да се изврши доследнија групација у горе изложеном смислу и да се, уколико се не би нашло озбиљних разлога за противно, сем споменуте групације, редослед држи критерија учесталости и важности, као и особине коју би назвао подобношћу да опште карактеристике уговора одговарају што већем броју иноминантних уговора( типовитост ако смем да тако назовем ту особину). По тој би логици систематизација требало да изгледа отприлике овако: продаја и уговори који су њој сродни (размена, продајни налог, испорука одн. снабдевање и сл.), уговор о делу с њим сродним уговорима (остава, ускладиштење, превоз, отпремање, комисион, налог итд.), уговори који сами за себе не представљају циркулацију добара и услуга већ овоме служе (залога, јемство), те остали уговори. Но, овде се мора казати join неколико речи о правилима за разрешавање спорова из неименованих и мешовитих уговора. Обично се у теорији заступа мишљење да се на иноминантне уговоре примењују општи прописи о облигацијама а више аутора уз то додаје „уз евентуалну примену сличних именованих уговора.” Аржим да би било адекватно да се на неименоване уговоре примењују како општа правила о уговорима тако и посебна правила оних номинантних уговора који су слични са датим неименованим уговорима. Наиме, странке су, додуше, упућене да код закључивања неименованих уговора у делини регулишу своје односе (јер нема законом прописаних суплеторних норми), али се у пракси то ретко дешава па ту празнину не треба у целости препустити судији путем изналажења воље странака (које често нема или je само мит како исправно каже Battifol) већ je целисходније да се судија упути на сходну примену одговарајућих правила сличних регулисаних уговора. Мишљења сам, дакле, да би будући 30 морао садржавати једну такву изричиту норму. Исто би тако требало решит и питање примене законских правила на мешовите уговоре. Као што je познато, у отварном животу странке не закључују увек: само именоване уговоре, нити се код закључења именованих уговора увек држе чистих законских типова. Често се закључују уговори састављени од