Анали Правног факултета у Београду

270

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

За неке класичне уговоре мора се поставити питагье да м их уопште треба задржати као номинантне. То се пре свега односи на размену, али и на неке друге уговоре, као што су послуга, поклон, остава итд. Сви се хи уговори, додуше, још увек сусрећу у свим законицима које сам погледао, али се без сумње осећа тенденција ко ja се креће од смагьегьа обима регулисања, преко спајања са сличним уговорима ка брисагьу из списка нменованих. Тако je размена спојена с продајом у грчком, швајцарском, маЬарском и неким другим ГЗ. Скица јој посвећује свега два плана. Ако се то упореди са осам обимних параграфа ОГЗ, тенденца je јасна. Разлози :за такав третман размене, у одређеном периоду веома важног уговора, то,\жо су евиденхни да их овде не треба спомигьати. Y погледу на остале поменуте, а и неке друге уговоре, могло би се у нас ићи и радикалније, па у савезном закону стипулисати оне уговоре -који су релевантни за јединствено тржиште, a регулисагье осталих препустити републичко ј регулативи. Посебно je питање уговора о служби (locatio conductio operarum). Тог типа уговора код нас више нема и стога je умесно што га je Скица изоставила. Нека врста уговора о служби, којој одредба чл. 139. 03Р0 даје карактер уговора о делу (1. с. operis) a која je веома често фактички уговор о служби, могла би се стипулисати, сведена у границе допуштене нашим правним поретком, републичким прописима. Y односу на политику обима регулисања, мислим да треба водити рачуна о две противречне тенденце: с једне стране, у савременом промету се и унутар номинантних уговора појављује низ подтипова тако да превшие детаљисана фигура одреЬеног типа не би могла задовољити, а с друге стране, брзина промета и потреба избегавања спорова тражи већи кванту,м суплеторних норми. Резултанта ових супротстављено делујућих фактора даје оптималнн резултат (што je додуше далеко лакше рећи него постићи). Класификација уговора, по правилу, није ствар закона. Он их најчешће система гнзу je по учесталости, важности, сродности и другим критеријима из којих унеколико следи (не увек) логичан редослед распореда номинантних уговора. Има изузетака. Тако, француски СС у члановима 1101 —1107. под насловом „Dispositions préliminaires” врпш класификацију уговора на билатералне и унилатералне, комутатгшне и алеаторне, доброчине и теретне, именоване и неименоване. Аржим да то ннје ствар закона већ теорије. Међутим, питанье класификације уговора није без знача ja за легислативу, нарочито са гледишта битних састојака појединих уговора, гьихових диспозитивних карактеристика итд. Могло би се, дапаче, рећи да се у делу теорије о класификацији налази важан извор драгоцених уггутстава за више аспеката кодификације. Y мањој мери je али није без значаја и систематизација (распоред, редослед) номинантних уговора. Но ja нисам у могућности да се овде тим питањима оиширнще позабавим .