Анали Правног факултета у Београду

269

УГОВОРИ И ЗАКОН О ОБЛИ ГАЦИЈАМА

литику обима регулисања појединих типова, нарочито са гледишта познате дилеме: казуистика или систем гипких, каучук, стандардних норми. Сем тога ту je join и аспект односа диспозитивних и когенхних норми, класификације уговора, политике варијаната основних типова, оцене момента кад нове појаве у области кмовинских уговора треба уврстити у именоване уговоре, став у погледу форми уговора (ad solemnitatem односно ad probationem), политика предвићаља развоја појединих типова, дилеме о којима je било речи у гл. I овог реферата итд. Треба пре света поћи од тога да закон мора да означи крнтерије и карактеристике одяосног типа, а затим да га уреди суплеторним нормама и то онако како се, према односима у правном промету, претпоставма да интересенти хоће, с једне, и како се, с друге стране, жели утицати на уређење и развој тих односа. Радио типизирања, у делу којн се односи на суплеторне норме, јесте да се странкама олакша закључење уговора гиме што се могу ограничити на essentialia negotii и тим лакше и брже обавити своје послове, како то често траже услови и прилике савременог промета. Апсолутним нормама, пак, треба да се стане на пут евентуалним злоупотребама и повредама јавног поретка, док се нормама о форми Закон брине за сигурност промета а некад и за сузбијање недопуштених трансакција. Суплеторност, односно диспозитивност норми je видљива већ из caмог начина стипулисања, али се понекад и изричито нормира. Тако je поступљено у Грађанском законику Мађарске ■— пар. 207. Ако се прихвати становиште изложено у другом делу овог реферата,, онда неће бити нарочитих потешкоћа у избору типова које треба ретулисати. Наиме, биће тешкоћа али мање правнополитичке а више правнотехничке нарави, ако могу тако (вероватно неадекватно) да се изразим. Имамо богат материјал наших правних правила, правне науке, упоредног законодавства, праксе разних корпорација, асоцијација и комора, праксе судова итд. и избор се може учинити. По прилици тим путем je рађена и Скида и држим да je она резултат вредан особите пажгье. Једно од питања код решавања тог задатка je и регулисање нових типова уговора, односно брисање из списка именованих неких који су до сада као такви фигурисали. Неки неименовани уговори су у савременом промету толико учестали да се мора озбиљно размотрити да ли их je потребно преквалификовати у именоване. Код решавања тог питања треба имати у виду не само учесталост, важност и релативни стабилитет датог типа, већ и потребе утицаja друштва на развој односиих односа, као и потребе избегавања спорова услед мањкавости уговорних утаначења, и најзад, евентуалну потребу друштва да се заштити од шпекулација и других девијација које ce запажају y закључивању и реализацији тих уговора. Та последња три разлога су, рекао бих, данас одлучнија, jep се они први могу надоместити, а често се и надомештају, адхезионим односно формуларним уговорима. О тим новим уговорима и питању њиховог регулисања биће речи у посебном делу овог реферата. То исто вреди и за нове појаве у нас, као што су разни пословни, самоуправни и друштвени споразуми.