Анали Правног факултета у Београду

472

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

управо овим истим аргументом, тврдио да самим тим што je Генерални савех изабрао наведени пут за уништавање змија, он je у ствари одбио да оскује јавну службу ( 42 ). Међутим, у комептару ове одлуке, који су дали истакнути француски правници М. Long, Р. Weil иG. Braibant ( 43 ) посебно се истине: „надлежносг je судске праксе (Аржавног савета) да утврди за локална јавна тела, као што то чини и за јавна тела државе ; у којим случајевима се налазимо у присуству једне јавне службе која функционише по посебним правилима и има управни характер” ( 41 ). Y једном другом познатом случају 1910. године (slučaj Thérond) такође je Државни савет имао у виду цил> делатности па je зато одлучио .... ” град Монпел>е (Montpellier) je деловао имајући у виду хигијену и сигурност грађана и самим тим je његов циљ био обезбеђење јавне службе”. Ова je одлутса тако образложена да je Државни савет надлежан у овом случају, иако je спор био поводом једног уговора који je један појединац имао са управом. Ова се одлука \ т врежила у судској пракси од тада, па и сада je иста пракса, да je за решаватье спорова поводом таквих управних уговора надлежан Др жавни савет ( 4б ). Посебно се указује да je одлужа Државног савета ( Monpeurt ) од 1942. године изазвала извесие основне промене у управном праву. Ова je одлука утврдила да су организациони комитета, у овом случају Организационн комитет индустрије стакла, дужни да учествују у вршењу јавне службе; да нису јавне установе али да су гьихове опште и појединачне одлуке актн управе који подлежу надлежности управних судова. Тако, по овој одлуци јавне службе могу бити поверене не само држави, општинама и јавним установама већ и организацијама које немајуг характер јавних установа, нити су према једној скорапгњој одлуци Државног савета „службе управе издвојене од отите државне управе”, тако да јавне службе могу бити поверене и приватннм организацијама ( 46 ). Државни савет je у другим својим одлукама потврдио ову своју праксу. Тако се на пример у 1943. години у случају (Bugen) Државни савет огласио надлежним да врши контролу над радом Врховног савета лекарске професије, јер иако овај савет није јавна установа, он стварно одговара функционисању једне јавне службе. Стога je комесар владе Лагранж (Lagrange) у свои закључку подвукао; „земља која je умела да потчини и саму јавну власт судској контроли, не може толерисати да ова или она организација ко ja има овлашћење да ствара, примењује или санкционише одреЬена општа правила, избегне ову судску контролу под изговором да „je у питању посебно аутономно право или право sui generis" ( 47 ). Ова je пракса добила свој гютпуни израз у одлуци Државног савета од 1950. године ( Comité de défense des libertés professionelles des experts comptables brevetés par l’Etat). Пошто je у одлуци изложио потребу осгаг-

(42) Наведено према J. Р. Buffelan, op. dt. стр. 253. (43) Les grands arrêts de la jurisprudence administratif, Paris Sirey, 1962, стр. 46—48. (44) M. Long, P. Weil, G. Braibart, op. cit. стр. 48.

(45) M. Long, P. Weii, G. Braibant, op. cit. стр. 87—90. (43) Видети коментар ове одлуке M. Long, Р. Weil, G. Braibant, op. cit. стр. 245—249. (47) M. Long, P. Weil, G. Braibant, op. cit. стр. 251.