Анали Правног факултета у Београду

481

ОРУЖАНЕ ФОРМАЦИЈЕ Y ОПШТЕНАРОДНОЈ ОДБРАНИ

вольчких одреда и милиције по Хашком правилнику и Женевским конвенцијама од 1949. године као посебних формација. Y овом погледу се исто тако морамо ослонити на законски текст који утврђује њихове елементе са интерног правног аспекта a који су врло релевантни и за међународно право. Наиме, док je JHA оружана снага над којом федерација има искључнву ингеренцију, ове јединиде су оружане формадије друштвепо-политичких заједница, закључно са републиком, као и радних организација. Њихово формирање, командовање у борби, наоружавање и материјално обезбеђење je у ингеренцији ових асоцијација. Посебна врста задатака која им je дата као: обезбеђење и заштита територије, органа друштвено-политачких заједница, заштита и спасава!ье становпиштва и материјалних добара (члан 13) иако сами по себи нису одлучујући у том погледу, јер би те исте задатке нормално обављале и ј единице армије, ипак доприноси чињеници њиховог одвојеног, али не и горег третмана са становишха права. Најзад, веома je занимљива констатадија у преамбули Закона (одељак III) да „у одређеним условима рата оне могу постати основнн косилац оружане борбе”. Поред плана 12. који у рату милицију увршћује у територијалну одбрану, није сувишно обратите пажњу на чланове 15. и 22. закоыског текста у којима се одреВује да се јединице територијалне одбране образују од војних обвезника распореЬених ратним распоредом у те ј единице, и од добровольца, а с друге стране, за милицију се каже да се у рату попугьава „војним обвезницима”. Без обзира што, по нашем мишљењу, интенција законодавца није да изједначи положа) милиције са положајем милицијских јединица које познаје међународно право, ипак њена попуна обвезницима, a посебно припадништво територијалној одбрани и борбени задаци по чл. 13. (поред њених редовних задатака) могли би објективно приближити ове јединице и њихове припаднике овој древној институцији ратног права. Што се типе добровољачких одреда по тексту чл. 1. Хашког правилника и чл. 4. Треће женевске конвенције од 1949. године, имало би места тврдњи да ce ови сасхави територијалне одбраие који би ce добровољно формирали од омладиие још недорасле за војно регрутовање, где се борци самоиницијативно укључују јер их регуларна власт ке позива, могу изједначини са добровољачким јединицама. Без знача ja je за међународно право чињеница што се ове ј единице могу називати разним именима као, на пример, по месту формирања или операција (београдски батаљон или сл.) по професионалном опредељењу припадника (радничка, рударска, фабричка, школска чета итд.) по узрасту или полу (омладински батаљон, женски одред итд.) јер, веома често и у многим савременим армијама налазимо иазиве неких јединица по сличним критеријумима (гардијске, или јединица носи име неког великана нације, места порекла или историјског места итд.). Све ове јединице су по закону сврстане у оквиру општег наслова територијална одбрана, и деле заједничку правку судбину. То би био случај и кад носе називе аналогне специјалној функцији за коју су наметьене, као: гшонирске, диверзантске, герилске и сл. ( 12 ).

(12) Види шире XXI. International Conference of the Red Cross Reafirmation and development of the Laws and Customs applicable in armed conflicts, Geneva, may 1969, pp. Ill—lls.