Анали Правног факултета у Београду

482

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

5. Најзад долазимо до трећег правыог основа који ће непријатељ вероватно понајвише користити у условима општенародног рата, јер ће његова одена о запоседнутој територији бити другачија од оцене браниоца. Наиме, пракса другог светског рата није вшне могла оставити отворено питање признака покрета отпора на окупираним територијама. Ако je до друтог светског рата код неких судова или писаца могло бнти спорно признаке партизана који ратују на окупираним територијама, то више није случај после усвајања Женевских конвенција од 1949. године. Члан 4. Треће женевске конвенције од 1949. године признаје статус заробљеника и ратиицима који су: „припадници осталнх милиција и прнпадници осталих добровољачких ј единица, подразумевајуђи ту и припаднике организованих покрета отпора, који припадају једној страни у сукобу и који дејствују изван или у оквиру своје сопствене територије, чак и да je та територија окупирана", под већ познатим условима које смо цитирали из текста Хапгког правилника. Дакле, ова конвенција у члану 4. под тач. 1. признаје статус ратног заробљеника, на првом месту припадницима оружаних снага и милицијским и добровољачким јединицама, „који улазе у састав тих оружаних снага", док у тачци 2. регулише статус заробљеника који припадају овим милицијским и добровољачким јединицама са којима изједначава припаднике организованог покрета отпора. Према томе, из горњег текста, неоспорно се може закључити да je покрет отпора асимилиран са милицијом и доброволачким одреднма а навоЬеке простора где ове ј единице могу изводити дејства „чак иако je територија окупирана” уклонило je све дилеме о проблему правног статуса партизана. То je већ схватање свих озбшьних научника међународног права без обзира што у наведеној конвенцији није употреблен израз партизан ( 13 ). Наравно између браниоца и агресора може бити спорно друго питатье, найме, да ли je дотична територија на којој се одвијају операције већ окупирана. Разлика о оцени овог факта давала je могућност оној оружаној сиди која пледира да je окупатор, да изигра своју обавезу према таквим јединицама, јер Хашки правилник није регулисао изричито признаке таквих бораца на окупираној територији, мада je по општим правним начелима (Мартенсова клаузула) требало и њих третирати као закониту ратујућу страну. То су били проблеми и на меВународном суВеку у Нирнбергу. Наиме, познато je да je на суВеку у Нирнбергу ратним злочинцима, суд истакао да су „територије које су Немци окупирали биле администриране потпуно супротно законима para” ( 14 ), те у том погледу многи писци изводе заклучак да народ не дугује послупгност таквом окупатору већ je Слободан да делује у својству законитог браниоца ( 15 ). Ипак je у пресуди америчког војно!' суда у Нирнбергу констатовано да су Немцн, кад год су хтели, могли успоставити физичку контролу у сваком делу територнје Грчке и Ју-

(13) Види шире: Jean Pictet, la Croix Rouge et les Conventions de Genève, Recueil des cours 1950 1, p. 77—78.

(it) Trials of War Criminals, U. S. Military Trubunal, V Hostage Case No 10, Washington, XI, 1950.

(is) Слично схватање се иалази y многим делима међународног права. Виды: American Journal international Law No. 40/46, p. 534, Revue internationale de droit international No. 3/48, p. 240.