Анали Правног факултета у Београду

483

ОРУЖАНЕ ФОРМАЦИЈЕ Y ОПШТЕНАРОДНОЈ ОДБРАНИ

гославије све до 1944. године, и поред тога што je суд прихватио да je велике делове територије ослобађала народноослободилачка војска. По себи се разуме да je ово требало да значи да су j единице отпора на таквој територији биле незаконите, Слично je окупатор поступао до извесног времена и са трупами које je подигао Ае Гол, партизангша у Италији итд. Проблем je са теоретског гледишта занимљив јер надионални законодавац има друтачије схватање о окупацији, док ће непријатељ олако прогласити то стаље. Ако надионални прописи забрањују окупацију, то значи да они не остављају слободу да се грађани по својој вољи понашају преыа непријателу, нити дозвољавају да до таквог фактичког стања може доћи ни у једном периоду оружаног сукоба нити на иједном делу територије. Международно право, следствено члану 42. Хашког правилника, регулише овај институт на следећи начин: „Територија се сматра окупираном када je стварно потчидена власти непријател>ске војске”, и она се простире „само на територији где je та власт установљена и у стаду je да се одржава”. Значи, ако та власт стварно није успостављена од непријатеља, или пак он ннје у стаду да je одржи, онда оваква територија није окупирана. Наш законодавац управо то настоји и користити пуну слободу по међународном праву да у члану 7. Закона о народној одбрани пропише да „нико нема право да прихвати или призна окупацију земље или деног дела”. Међутим, може правно наступити спор пошто ће непријатељ вероватно самим тим дго je продро на територију мислити да je окупатор, и тежити да се пре времена, док je joui неизвесна судбина, као такав и декларише. Свакако, решеде je у чиденици ко he успети да одржи власт бранилац или aipecop који je упао на територију. Ствар je од интереса за нашу тему, jep се кроз овај проблем теорије међународног права даје одговор на питаде како треба ј единице територијалне одбране квалификовати на таквој територији. Наиме, да ли ће им се дати статус покрета отпора на окупираној територији или другачије, мада то не повлачи за собом никаква ограничеда дихових права као ратујуће стране. Научно решчладаваде овог проблема захтева да и овом приликом размотримо проблем у самој генези, кад се утврђивао статус оваквнх бораца. Заправо, joui je на Бриселској коиференцији било покушаја да ce утврди чињеница када се једна војна власт може сматрати окупатором. Y том циљу делегат Белгије je поставио питаде до које тачке отпор треба да престане да би се могло рећи да je власт окупатора успоставл>ена jep, по његовом мишљеду има отпора који су дуги и само делимично престају ( 16 ) Јомнни je том приликом истакао да се окупација не односи на сваку тачку територије ( 17 ), док je немачки делегат Voigts-Rhetz био против израза видљиве (visible) окупације ( ,s ). Оксфордски приручник од 1880. године у чл. 41. дефиците окупацију на следећи начин: „подручје се сматра окупираним кад je држава којој оно припада услед провале непријателских трупа стварно престала да онде врши редовиту власт и када непријатељски

(15) Staatsarchiv, op eit. 373. (и) Op. cit. p. 372.

(18) Op. cit.