Анали Правног факултета у Београду

493

РАЗВОД БРАКА НА ОСНОВИ CHOPA3YMA СУПРУГА

провјере свих формалыости матичар изриче развод. За малодобне партнере, односно партнере са дјецом, роковй у поступку су удвострученн (’•)• Наполеон je својим Кодексом (1804. г.) знатно сузио могућности развода брака. YcraHOßy споразумног развода je даље задржао али уз врло комплшщран поступак, тако да je његова примјена скоро елиминирана. Након рестаурације Бурбона укттнута je уопће установа развода, према томе ина основи споразума супруга (1816 —1880). N aequet- ов закон наново уводи развод, али без усвајања споразумног развода. Интересантно je напоменути да и данас наилазимо на установу споразумног развода у становитом броју држава које су увеле Code Napoleon, нпр. Белшја, Хаити, Ауксембург док je правни режим Фраицуске не познаје. Већ смо на примјеру римског права констатирали да je установа споразумног развода, више од било којег бракоразводног основа, подложиа честом осцилирању (укидању односно поновној рестаурацији) што несумњиво резултира из могућности да се путем нье лако раскине брачна заједница, а то може бити у по ј едино ј етапи, по мишљењу законодавца, корисно односно штетно за друштвени развој. Тако се нпр. након свих великих друштвених ерупција уводи непосредно у текст закона могућност споразумног развода. Y Француској Закон из 1792. предвнђа споразумни развод, као резултат концепције буржоаске револуције, у Шпанији, штавише, Ycraß II Републике (чл. 43) проДамира наведену могућност, да би у Закону од 2. 111 1932. г. била детаљно израђена. Ни совјетско-социјалистичка револуција није без споменуте последние (Декрет о разводу брака 19. XII 1917). Заиста није тешко докучити да je жеља за ослобођењем од свих стега па и крутог законског брачног режима, инспирисала законодавно тијело у том раздобљу да стави потпуно у надлежност брачним друговима одлуку да ли ће живјети заједно или не. Данае упоредно право доста великог броја земаља познаје споразумни развод. За макар летимтгчни компаративни приказ потребна je одређена класификацнја. Др Мирјани ЈовановиН у необјављеној дисертацијн „Развод брака на основи споразумног тражења брачних другова" као критериј служи сличност законске разраде института, тј. ступањ ограничена диспозииије странака. Y ту еврху извршила je слиједећу диобу; Земље ко je „апсолугно" примјењују споразумни развод: (Већина арапских земал>а и индиректно Израел). Земље које ограничено примјењују споразумни развод: ОдреЬеие западноевропске земле, као Белгија, Ауксембург, Португал. Од латинскоамеричких држава иабројене су: Доминиканска Република (Закон из 1899. године), Куба (Закон из 1918. године), Еквадор (Закон из 1903. године), Гуатемала (Закон из 1894. године), Хаити (Закон из 1920. године), Хондурас (Закон из 1906. године), Никарагуа (Закон из 1904. године), Салвадор (Закон из 1912. године) те Ypyrsaj (Закон из 1914. године). Што се тиче

(5) Риди; М. Младеновић, Развод брака, Београд 1964. г. стр. 94.