Анали Правног факултета у Београду

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да je развод на основи споразума супруга био могућ већ од Закона XII плоча надаље ( 1 ). Након становитог периода забрана, цар Анастазије 497. г. опет уводи ову установу развода брака. Y Јустинијановој Новели XXII нормиране су двије врсте споразумыог развода; Communi consensu (класични облик) и per occasionem ratioitabile (нравна фикција постојања споразума у случају монаштва, сполне немоћи мужа, нестанка мужа и падање у ропство). Каснијом Новелом CVII сужава се споразумни развод на случај замонашезьа, а правка фикција се може употријебити једино уколико je брачни друг заробљен, односно, постане импотентан. Цар Јустин (Новела CXD) признаје споразумни развод, али салю под увјетом да je помирење супруга немогуће ( 2 ). Треба напоменути да je наведени облик развода постојао изван свих посебних узрока, вјеројатно као резулхат концепције да je solus consensus дово.ъан да ствари брачну везу a contrarius consensus да je раскине. Исламско право од времена Мухамеда најлибералније примјењује споразумни начин престапка брака, шхо изричихо резулхира из становишта да je брак уговор који се понекад може склопихи и на одрейено вријеме. Но, овисно о периоду и земљи на коју се шеријатско право односи налазимо и различита ограничена ове усханове ( 3 ). Западноевропске земље су у среднем вијеку, под јаким утјецајем католичке цркве која je од XV вијека (Концилиј у Фиренци 1439. и Триденху 1563) апсолутно забранила развод, па према хоме и на основи споразума супруга. За припаднике православие вјероисповијести посхојала je могућносх споразумног прекида брака, али искључиво у случају кад су ce супрузи договорили да ће ступнхи у један самостански ред ( 4 ). Већ уочи буржоаске револуције, низ мислилаца (Diderot, Helvetius, Moritz Saksonski) , задојених крајњим индивидуализмом и либерализмом, односи се врло лежерно према разводу. Резулхат наведених идеја изражен je у чл 7. фраидуског Устава од 1791. који гласи: »La loi ne considère le mariage que comme contrat civil«. Развод по обостраном споразуму супруга регулиран je наредне године (Закон из 1792. године) уз детаљно прописан иосхупак. Брачни другови треба да именују породични савјет, пред којим изражавају (лично) своју жељу да прекхшу брак, с тим да од конституирања савјета па до Iьегове прве с)еднlще мора протећи иајмање три мјесеца. Ако до излшрехьа не дође, јавнп бп.\.ежннк издаје потврду о неуспјелом мирењу. Након

(i) Биди: Le divorce â Rome, Paris 1894, стр. 16. и друге.

(2) Биди; М. Јоваповић ~Развод брака на основу споразумног тражерьа c\Tipyra" Необјављена дисертацнја стр. 25.

(з) Хафиз БушатлиЬ, Породично и иасљедно право муслимана, Сарајево 1926. г. стр. 60. и друге.

(4) Ч. Митровпћ, Прквено право, Београд 1921. г.