Анали Правног факултета у Београду

495

РАЗВОД БРАКА НА ОСНОВИ СПОРАЗУМА СУПРУГА

ске земље (Белгија, Луксембург, Португал) те латннскоамеричке државе нпр. Еквадор, Хондурас, Салвадор, Уругвај, полазе од уговорне теорије о браку, насљеВене од творада Code civil-a. Но, из ограничења која се супротстављају вољи супруга, видљива je жеља законодавца да заштити и брак као устаыову од лакомисленог реагирања брачних партнера и опћенито од лакомисленог односа у превентивном смислу. Тако Белгијски гра Бански законик предвиђа у пар. 276. да се споразумни развод не може затражити прије него протекну двнје године од закључења брака, а улазак у нови брак забрањен je за период од три године након правомоћности пресуде, ако je брак разведен на основи споразума супруга. Надаље, могућност споразумног развода je искључена за добно најмлађе супруге (пар. 275), тј. мушкарац мора наврпшти двадесет и пету годину а жена двадесет и једну у моменту поднашања захтјева (одгојна мјера). Исто тако, споменути начин развода не могу користити брачни партнери уколшсо je жена навршила 45 година пар. 277. (заштитна мјера). И за већ набројених 18 држава САД-а које познају установу споразумног развора брака можемо констатирати да у позадини њиховог законског рјешења лежи уговорна теорија о браку. Развијајући се под утјецајем еиглеског права, брачно право Сједињених Држава носи, бар у почетку, карактеристична обил>ежја тог права а познато je да je према common law- у брак, обичан неформалан уговор за чију пуноважност je довољна су гласност странака (није ни нужна присутност државног органа) ( 7 ). Таено je да je наведена кондепција утјецала на регулирање института развода. Скандинавске земље предвиђају један, да тако кажемо, опрезнији пут трансформацију раставе (која постоји упоредно са разводом) у развод брака на основу захјева супруга (по правилима ограниченог споразумног развода), у случају да странке нису кроз становити период времена (одреБен законом) успоставиле наново заједницу живота. Не можемо избјећи утиску да законодавац ж ели задржати надлежног органа да дискредионо одлучује о конверзији. Но, судска пракса интерпретира нејасан текст потпуно у корист споразумног развода. Y току 1968. године двије социјалистичке земље, СССР и Бугарска, уводе наново у своје породичне прописе споразумни развод. Први бухарски Закон о браку из 1945. године усваја споразумни развод, али суд мора утврдити као предувјет: да je воља супруга „непоколебива", покушати мирења, а након обавезног мораторија од најмање три мјесеца, изрећи ће развод (наравно уколико су наведене околности испуњене). Према новели из 1948. године суд мора у поступку joui утврдити да je сугласност супруга да се разведу „озбилиа". Закон о грађанском судаком поступку из 1952. године укида могуБност споразумног развода. Из стручне литературе произлази да je ово посмедње рјешење резултат жеље законодавца да спријечи лакомислене разводе бракова и консолидира породицу (8).

(?) У вези са скандинавским системом усноредити: М. Јоваиовић цит. рад стр. 48— 5Ü.

(8) А. Bergmann, Internationales Ehe und Kindschaftsrecht, књига I (Бугарска) стр. 9 и даље.