Анали Правног факултета у Београду

623

ПРИРОДА УГОВОРА О ЧАРТЕРУ У ВАЗДУХОПЛОВНОМ ПРАВУ

ваздухоплова, родила се теорија »agency«, према којој правку природу уговора о чартеру представља установа заступништва. По овој концепцији ce занемарује то да чартерер са власником авиона закључује уговор и у своје име, и теоријски се разматра само његова заступничка функдија. Наводно успостављање директног правног односа између власника ваздухоплова и непосредних корисника авиона ■ — путника и пошиљаоца робе, доводи до закључка да уговор о чартеру, у погледу своје правке природе није никакав самосталан уговор него врста заступништва која доводи до уговора о превозу. Другим речима, један трипартитни однос поводом чартера (власник ваздухоплова-чартерер-путник или пошнљалац робе) лако се претвара у двопартитни уговорни однос између власника авиона и путника или пошиљаоца робе. По нашем мишљењу, теорија »agency« стоји на слабим ногама, чак и кад бисмо прихватили идеју да заступништво тражимо о основи уговора о чартеру. (Кад ово кажемо онда мислимо само на могућност чартерера да склапањем уговора о чартеру делује »alieno nomine«, а не и на поменуту уговорну праксу истовременог ангажованьа »suo nomine« и »alieno nomine«, коју као неодрживу теоријски одбацују и присталиде теорије »agency«). Најкраћа анализа правних односа из уговора о чартеру показује нам да у овом послу уопште нема заступништва, наравно, ако под овим подразумевамо исту схвар да неко правно делује у име иза рачун другог лида ( 26 ). Пуна примена установе заступништва значи стварање директног правног односа измеВу заступаног и трећег лица и истовремено правно нестајање заступника или агента, односно његово ослобађање од главна обавезе према заступаном и непреузимање макаквих права и обавеза према трећем лицу. Код уговора о чартеру, међутим, то није случај, јер чартерер (закупац), делујући у име и за рачун путника и пошиљаоца робе, не испада из обавезе према власнику ваздухоплова, нити непосредно изазива права и обавезе на страни оних које, наводно, заступа. Обавеза плаћања закупљеног авиона власнику авиона не поста) е обавеза путника или пошиљаоца робе, како би то излазило из заступништва, него постаје главки терет чартерера. Исто тако, право да се у одреВеним приликама раскине уговор о чартеру ннје право заступаних путника и пошиљаоца робе, него чартерера, наводног заступника, што практично значи да заступани (путници и власници робе) и треће лице (власник ваздухоплова) уопште нису у уговорном односу, а да je теорија заступништва вештачка и неодржива. Оваква конструкција би, површно посматрана, могла да води утиску да je уговор о чартеру у погледу своје правке природе уговор у корист трећег лица (чартерер ступа у уговорни однос са власником ваздухоплова али стипулише права из тог односа превоз авионом у корист путника или пошиљаоца робе као бенефицијара). Претпоставка je, меБутим, без правке основе код уговора о чартеру, jep захтева да стипулација у корист трећег лица буде равна оној која се дугује ономе који je уговара, што би

(20) J, Clarise, De la représentation, Lille, 1949, p. 178; Popesco Ramniceano, La représentation dans les actes juridiques en droit comparé, Paris, 1927, p. 13.