Анали Правног факултета у Београду

631

ДИСКУСША

-0 постојању поремећаја брачних односа који чине даљи заједнички живот неподношљивим, па и о искључивој кривици за поремећај, суди се и на основу етања односа брачних другова у време када се одлучује о захтеву за развод брака. То значи да могу бити оцењени као узрок поремећаја односа и друга фактори, а не само они, који су довели до поремећаја у време раскида брачне заједнице. Такав фактор може бити и дугогодишњи одвојени живот. Наиме, животно искуство показу]е, да дутого дишњи одвојени живот раније настали поремеђај продубљује, да такав одвојени живот све више удаљује брачне другове, да код брачних другова све више слабе осећања и потребе вршења оних узајамних права и обавеза које чине садржину брака. Ако услед таквог дејства одвојеног живота произилази да je заједнички живот постао неподношљив за било којег друга, онда одвојени живот представља одлучујући узрок поремећаја брачних односа и то узрок објективне природе и без обзира на мотиве одржаваньа таквог стања од било којег брачног друга. Y таквом случају пошто je у питању узрок поремећаја објективне природе не може се више постављати питање искљуниве кривице као сметње да се брак разведе, по тражењу оног брачног друга који je иначе био искључиво крив за раније настали поремећај брачних односа. (В. С. Србнје у Београду Гж. 4370/66). На овај начин стављени су на пробу нама добро познати правки приндипи: lus est ars boni et aequi (Ulpianus D. 1,1, 1,1,) Право je наука о добром и правичном; Nemo auditur propriam turpitudinem allegans. (Sec. C. J. 2,4, 30) —• Не треба слушати оног који се позива на своју срамоту. Како, дакле, полазећи од ових принципа који су надахнути пре света хуманизмом, усвојити тужбени захтев оном супругу за којег се утврди да je он искључиво крив за поремећај брачних односа? Много пута су судије стављене пред дилему између емотивних преживљавања у вези са положајем слабијег брачног партнера, односно пониженог и увређеног, па ипак и поред тога доносе одлуке о разводу, иако je утврђено да развод тражи искључиво криви супруг, што je у ствари противзаконито, jep то члан 53, став 2. ОЗБ не допушта. Брак je уговор измеЬу двају лица супротног пола. Међутим, то није обичан уговор који има за предмет какву ствар имовинске вредности, већ je то уговор sui generis. Ступајући у брак, брачни другови улазе са циљем да у њему живе до краја живота, да један другом буду верни (полно и морално) да се узајамно помажу и сл., а ако тога нема, кажемо да су брачни односи поремећени. Сасвим je разумљиво да je потребно утврдити ко je крив што je дошло до поремећаја брачних односа, ако то тражи невина страна која се противи разводу брака. Кривица би требало и даље да остане као институт у нашем брачном праву, с тим што би требало и она да доживи свој преображај у смислу прилагођивања животним потребама. Појам кривице je опште прнхваћен у друштвеној средини и било би нехумано, а с друге стране не би водило учвршћељу брака, ако би иста била одбачена, jep само жигосање кривог брачног друга на одређен начин га кажњава и даје задовољење невином брачном другу, а нарочито оном, који je са пуно идеала и без икакве рачунице ступио у брачну заједницу. Y том смислу кривица као институт доводи до учвршћења брака.