Анали Правног факултета у Београду

632

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Проблем би, дакле, био у томе, како осавременити овај институт постојећом стварношћу. Када je реч о кривиди и праву кривог супруга на тражење развода брака, судска пракса стоји на становишту, да дуг одвојени живот условљава поремећај брачних односа у тој мери, да je нецелисходно одржавање брачне заједнице. Међутим, иако се стоји на оваквом становишту, ипак се дуг одвојени живот не узима као узрок сам за себе који доводи до поремећаја брачних односа, већ друге чиььенице и околности које су допринеле да доВе до одвојеног живота. За доношење правилне одлуке у бракоразводним споровима није одлучна само чнњеница да брачнн другови пет година не живе у брачној заједници, већ су одлучне и друге чшьенице и околности ко je су довело до тога, да тужилац остави незбринуту жену са малолетном децом и да се брачна заједница више не успостави за све то време. (Врховни суд Србије у Београду Гж. 4029/66). Овакво становиште je правилно, jep дуг одвојени живот треба узети само као фактинко питање и ценити га у склону са осталим чињеницама и околностима, при чему треба посебно и без изузетака узимати у обзир чшьеницу да ли у брачној заједници има деце или нема. Познати су проблеми условљени одласком великог броја наших граВана на рад у иностранство. Велики број развода je условљен овом чињеницом. Поставља се питанье да ли дуг одвојени живот, посебно када се један брачни друг налази на раду у иностранству, може послужитн као разлог за развод брака, ако je до истог дошло кривицом брачног друга који се на њега позива. По овом питању судска пракса заузима следећи став: Дуго одвојени живот брачних другова до кога je дошло споразумом ради одреВеног цнл>а (тужилац je пошао у иностранство на рад у споразуму са туженом ради стицања средстава за живот своје породице), па je тужилац под таквим околностима и условима одржавао сталну везу са туженоЈМ као својим брачним другом дописивањем и слањем потребних средстава за живот, сам по себи не представља разлог за развод брака, нити je због тога искључива криница тужиоца за поремећај брачних односа изгубила карактер искључивости. (Врховни суд Србије у Београду Гж. 2724/67). Ако би се стало на становиште да исклучиво крив супруг не би ниуком случају и ни под каквим условима имао право да тражи развод брака, онда би се у том случају на известан начин приближили схватању о нераскидивости брачне заједнице. МеВутим, одбацивање искључиве кривице као института у брачном праву, које je прихваћено од друштвене средине као идеја правичности, довело би до слаб. tei ьа брачне заједнице, jep би искључиво кривом супру-