Анали Правног факултета у Београду

639

ПРИКАЗЫ

Ар Јаков Радишић: „НАКНАДА ШТЕТЕ И ПРОБЛЕМ ТЗВ. ПРЕСТИГНУТОГ (ХИПОТЕТИЧНОГ) КАУЗАЛИТЕТА", Институт за упоредно право, Монографије 36, Београд, 1969. стр. 110. Дентрално правно питање овог рада je утицај хипотетичког каузалитета на обавезу накнаде штете у грађанском праву. Реч je о посебном виду каузалитета као елемента грађанске одговорности, који се сада први пут теоријски приказан представља нашој правној јавности. Иако хипотетички каузалитет терминолошки означава само специфичан облик узрочне везе као услова грађанске одговорности, он појмовно обухвата сложена правка питања тако да његово тумачење стварно прераста појам узрочности и постаје „проблем штете и њене накнаде". Правно одређење каузалитета заснива се на дефинисању узрока које дају природне науке и логика. Међутим, логички појам узрока тумачи да свака последида претпоставља бескрајан низ услова (узрока). Доследна примена овог схватагьа на правном плану je неприхватљива. За право je од интереса само онај узрок, у бескрајном низу других, који непосредно условљава последицу и који право сматра правно релевантним. Стога су правници модификовали филозофско тумаченье и формирали ужи појам узрочности тзв. правки каузалитет. Овоме се, меВутим, приговара да једна појава не може имати два узрока; природни и правни, и да појам јуристичког каузалитета представља вештачку творевину. Зато се предлаже да правка наука уважи поделу на: правно релевантну и правно ирелевантну узрочност. Више теорија je покушало да одговори на питање шта треба сматрати правно релевантним узроком једне појаве. Теорија услова сматра да постоји само један појам узрока и њега одређују природне науке и логика. По овој теорије правно релевантан узрок je сваки услов који тако доприноси резултату, да без њега резултат не би наступио (conditio sine qua non). Сваки такав услов може носити одговорност за делу насталу штету (теорија еквивалентности узрока). Овако широк појам узрока прихватљив je у кривичном праву jep се поправља кривицом учиниоца кривичног дела. Међутим, код грађанске одговорности код које хсривица, често, није елемент који заснива одговорност већ представља, првенствено, каузалну везу, ово схватање доводи до апсурдних последида. Теорија адекватног проузроковања која je најшире прихваћена y савременој упоредноправној теорији а и у југословенској теорији и пракси, објашњава да се узроком штетне радње може сматрати само она околност ко ja je генерално по десна за објективно наступање одређене штете. Дакле, узрок je само онај услов који по самој својој природи и по свои редовном дејству, а не у посебном стицају других околности, представља објективно погодујући conditio sine qua non одређеног штетног резултата. Правно-политички циљ ове теорије je ограничење одговорности за штету. Она представља покушај да се из више узрока у смислу природног каузалитета, чије je значенье готово у целини прихватила теорија услова, издвоји услов који je одговарајући штетној последици, и на тај начин одговорност веже за адекватну узрочност proximate causation. Критериј за одређивање подобности узрока штетној последиди еластичан je и онемогућује да се у сваком конкретном случају поступи што правичније. Суштина теорије циља заштите састоји се у томе да се накнаде само оне штетне последице које се налазе у оквиру заштите повреЬене норме на којој се заснива одговорност за штету. При томе се полази од циља и домашаја заштите повређене норме, тако да се приписивање штетних последида не своди на каузалитет у смислу proximate causation већ на одређивање одговорности за штетне последице, ко je су с обзиром на смисао и домашај повређене