Анали Правног факултета у Београду

640

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

норме нравно релевантне у сваком конкретном случају. МеВутим, непрецизност мерила што се све може сматрати штетном последицом у оквиру заштите повређене норме односно ко je су све шхете покривене том нормой, у великој мери умањује практична значај овог гледишта. Ова теорија je настала као реакдија на теорију адекватног проузроковања, којој je приговорено да не испуњава свој основни задатак ограничено одговорности за штету. Практична примена теорије адекватног проузроковања показала je да се ово схватагье преобразило и свело на правило процене одговорности за штету, полазеГш од принципа целисходности и правичности а не од учена о каузалитету, на којем се првобитно заснивало. Пракса судова кретала се у том правцу што се готово у сваком случају признавало постојане одговарајуће узрочне везе, тако да je ограничено одговорности практично сведено на минимум. Полазећи од дефиниције конкуренције узрока као низа самосталних догађаја подобних да изазову штетну последицу, аутор одређује појам хипотетичког (престигнутог) каузалитета као однос нзмеђу латентног, резервног тзв. „истиснутог узрока" и штете за коју се одговара. Ово претпоставља два узрочна низа: а) узрочну везу између узрока који je стварно изазвао штету (реалии узрок) и б) каузалну везу између другог потенцијалног, претпостављеног догађаја који би иначе наступио и изазвао штету (или je чак и наступио), алн je престигнут од првог догађаја проузроковача штете, и штете. Међутим, за појам хипотетичког каузалитета није битно што je тај други догађај потенцијални узрок и временски каснији од стварног узрока штете, иако je најчешће тако. Стога, однос између штете и тог другог догађаја није стварни узрочни однос и дејство, и утицај на штету „другог догађаја" се може само претпоставитн. Из овог пронзилази да се за појам реалног, манифестујућег узрока, околности која je фактички проузроковала штетну последицу, везује одговорност за штету, док je за појам хипотетичног узрока то ирелевантно. Правки значај и суштину правног проблема хгшотетичког каузалитета аутор своди на питане: какав утицај има „истиснути" резервни узрок на обавезу накнаде лица које одговара за стварни, реални узрок штетне последице. Практично, да ли се дужник може позивати на хипотетитчки уз|кж који би иначе изазвао штету и без неговог поступана ко je представл.а реални узрок штете. Разматране овог сличног питана захтевало je деталшу анализу решена и доктринарних тумачена римског, пандектног и модерног права. Дигеста су питане хипотетичког каузалитета решавала казуистички, зато je и разумљиво што су се на та решена позивали и они који су придавали значај резервном узроку и они којн су оспоравали сваки утицај хипотетичког каузалитета на штетну последицу. На основу овако различитих решена није се могла пзрадити јединствена теорија о тзв. »casus superveniens « како га je Бартолус формулисао. Пандектно право се осланало на Дигеста, али je ипак покушало да гечералише та решена. Нарочито je зашшљпво мишљене Момсена (Mommsen). Он сматра да оштећеном треба накнадити само оно што би он внше имао да ни je ocyjeћеи иаступанем штетпог догађаја због којег je неко трећи одговоран, али да правки основ за одговорност отпада уколико je извесно да би иста штета настала и из других узрока и да није било штетног понашана. Y том случају правки основ настале штете je резерви узрок штете, а не околност ко ja je штету стварно изазвала. Међутим, Момсен узима у обзир салю оне резервно узроке чије je наступане извесно, а не и потенцијалне узроке штете. Виндшајд (Windscheid), напротив, сматра правилом да резервни узрок ниуколико не ослобађа одговорности штетника за штету проузро-