Анали Правног факултета у Београду

13

ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ИТЕГРАЦИЈА ПРИВРЕДЕ

тим и таквим интеграцијама. Све то говори о постојању одређених чињеница у вези са улогом државе ко je се не могу заобићи и ко je ће, како се то каже, истеране кроз врата, поново ући кроз прозор. Овде треба додати још и то да je већ време да се још једном консгатује да je држава увек, у свим друштвено-економским формацијама и у свим Бременима и срединама, имала одређену мисију и да и наша социјалпстнчка држава, која развија и изграђује један хуманнстички, демократски и самоуправлачки систем, такође има и мора имати пред собом једну одређену мисију. Та мисија се не састоји у неким репрезентативним функцијама, у одржавању и чувању неких демократских фасада и проглашавању и стадном подвлачењу неких великих, хуманих принципа о слободи, напретку и равноправности у самоуправљачком друштву. Сви ови велики принципи били би, уосталом, некорисни ако наша држава не би вршила смело и ефикасно своју праву мисију, мисију коју су радничкој класи и Комунистичкој партији својствено повернле радне масе, и то после великих страдања и огромних жртава датих у току револуције и после великих перипетија у иослератним годинама. А та мисија састоји се, као што je познато, пре свега у томе да се обезбеди што ефикасније искоршпћавање постојећих привредних ресурса у земли, да се што рационалније искоришћавају постојећи капацитети, да се осигура таква инвестициона полишка у оквиру ко je би се избегла неекономична и дубиозна улагања, што би све, у крајњој линији, осигурало најоптималније услове за брзи и успешни развој наше привреде у целини и омогућило повећање економског благостања и подизање животног стандарда радних маса. Ако држава не би извршавала успешно овакву своју мисију, онда она не би испуньавала битне задатке који стоје пред њом и због којих она и постоји. Ми бисмо били у великој заблуди ако бисмо веровали да држава има кеке важније задатке од оних који су напред укратко наведени. И зато у кзвршавању тих задатака држава треба да се користи најефикаснијим методама у вези са управљањем у привреди, са расподелом и планирањем развоја привреде. Ван сваке сумње je да принципи самоуправљања у привреди, могућност да радни колективи сами одлучују о најбитнијим хтроблемима у вези са својим радом играју изванредно велику улогу у успешном развоју економике земле гледане у целини. Али ако се доходи, као што се то повремено и догађа, да колективи појединих предузећа или трупа предузећа, заклањајући се нза принципа радничког самоуправлања, пружају отпоре извесним корисним и неопходним мерама интеграције, наносећи често тиме и себи, a још више заједници непроцегьиву штету, онда у том случају за нас ти принципи радничког управлања нису и не смеју бити никакав табу. За нас радничко самоодлучивање није и не може бити сила за себе, ~сила изнад друштва”. Оно, уосталом, и не постоји само ради себе, већ постоји ради друштва као целине. Наше друштво je и прихватило овакав систем управлаиа и овакве концепције у развоју привреде зато што je оценило да ће то у највећој мери омогућити извршавање оне мисије која стоји пред нашом заједницом и о којој je било речи малопре. Међутим, тамо када из разних разлога овакав систем покаже слабости, тамо када поједине привредне организације или групације таквих организација игноришу и своје интересе и ин-