Анали Правног факултета у Београду

170

ЛНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се понекад своди на бедну погодбу око неколико оваца, десетине хиљада старих динара и сл. Са социолошког гледишта се код повећања броја развода поставља н врло осетљиво питање друштвене улоге судова и законодавсхва о разводу брака. Колика je, найме, улога ових чинилаца? Ако je она релативно мала, a посхоје јаки други друшхвени факхори које омогућавају масовне разводе бракова, онда би се, са овог схановишха, могла бранихи концепција о споразумном разводу брака. Врло je хешко, међухим, хачно одредихи јачину социолошке улоге законодавсхва у овом случају. Оно никад не делу je изоловано, већ у сплеху друшхвених чинилаца. Јачина сваког од њих варира у зависносхи од средине и њеног схепена развоја. Схога je пихање улоге судова и законодавсхва схвар озбиљне анализе дејсхава свих постојећих фактора. На пример, факхор судства као посебан чгшилац знахно делује код споразумног хражења развод брака, док хо с њим није случај код споразумног развода брака. С обзиром на изложено, мишљења смо да не би требало увесхи усханову споразумног развода брака, јер она у себи носи следеће супрохносхи: пре свега, ма koìVhko je ограничили (условима, роковима и сл.) увек ће се наћи довољно могућности да схранке искорисхе законско овлашћење да пред судом морају добихи развод пошхо су испунили прописане услове. Ово може да доведе до низа развода и у случајевима када су ти бракови били одрживи. С друге схране, законом предвиВена ограничена онемогућавају судији да разведе брак пре него шхо се испуне, ма и само формално, услови предвиВени словом закона. И у једном и у другом случају суд није у схању да испуни основну друштвену функцију у регулисагьу брачних односа, полазећи од схановшнха да je брак важна друшхвена усганова, већ je прнморан да аутоматски примени један схрого формалин пропис без обзира на своје уверење. Признајемо да одредбе ове врсхе уносе извесхан комоднхех и у рад суда, али га у исхо време знахно удаљују од друшхвене улоге коју лгу даје наш Уехав. Аугомахизам je најмање у складу с хаквом друшхвеном улогом наших судова у овој хако деликахној махерији брачних односа и друштвене заштихе породице, а нарочито деце. Због тога ми сматрамо да једини излаз треба тражити у даљем усавршавању установе споразумног тражења развода брака и у одговарају-Iшм изменама одредбе става 2, чл. 53. ОЗБ, иако ће то, несумгьиво, унеколико отелсати рад судовима као и остваривање захтева странкама. Ту законску одредбу би требало формулисати у том смислу да и даље омогуВава развод брака у случају када су брачни односн у тој мери поремећени да чине неподношљивим даљи заједнички живот брачних другова, с допуном која би неупоредиво ефикаешце но досад обавезивала суд да у сваком датом случају утврВује ову чшьеницу. Новелом би такоВе требало проширити одредбу споразумног предлога за развод брака уношењем споразумног предлога за регулисање свих осталих спорних питана која остају за решавање као последица развода брака (доделе деце, издржавања деце