Анали Правног факултета у Београду

169

ДИСКУ СИЈА

Основни закон о браку полази од поставке из свог чл. 1. да je брак законом уређена заједница живота мушкарца и жене, а планом 2. прописује да се брак и правни односи уређују овим законом. Ови начелни за* конски ставови јасно указују на схватање о друштвеном карактеру брака и породице, које социјалистичко друштво мора да штити и регулише. Друштвени карактер брака и породице не значн супротставл.ање, у апсолутној мери, личним моментима у браку и породици, већ то значи да се друштвено регулисање спроводи не зато да би се расправили лични сукоби,опречни материјални интереси него да би се заштитиле основне материје вредности једног социјалистичког друштва које се одражавају и кроз ове установе. Ако овоме додамо констатације о карактеру наше социјалне политике, која посебно води рачуна о заштити мајке и детета, складном породичном животу свих особа којима je потребна друштвена заштита, онда законске поставке о заштити брака и породице - као установе добијају овде још јасније обележје. Чињеница je, до душе, да и светске и југословенске статистичке анализе указују на стални пораст развода као на општу појаву у савременом свету. Али, да ли нам та чшьеница сама за себе говори о потреби увођења апсолуртно споразумног развода брака, с позивом на концепцију о апсолутној слободи сваког човека у брачним и породичним односима? Сматрам да таква концепција одговара савременим потребама нашег друштвеног развитка, те с правом Мил. А. Здравковић каже: „Брак се не тиче само брачних другова, већ je то врло важна друштвена установа; зато се питан>е развода брака не сме и не може препустити искључиво брачним друговима. Последице развода брака не сносе само брачни другови, њих сносе и деца из разведених бракова, па и целокупно друшгво" ( 6 ). Главни социолошко-правни моменат који може у први мах изгледати као да иде у прилог тези о оправданости увођења споразумног развода брака састоји се у привидној чињеници да се одвијањем таквог споразуиа друштво ставља насупрот споразумно израженој вољи супружника. Зар није друштвени интерес • сугерирају поборници поменуте концепције да се споразумно реше несагласности између странака, да се изађе у сусрет њиховој обостраној вољи и зар то није најбоља гаранција да he оба супружника споразумно решити и сва остала питања из неуспелог брака! Овако лепо замишљена апстрактна слика, међутим, губи сав свој значај када се има у виду суд ска пракса, ко ja недвосмислено указује да се у многим случајевима не може говорити ни о постизању споразума да се брак разведе. Још мање постоји споразум код доделе деце, њиховог издржавања, издржавања незбринутог супруга итд. Случајеви које je анализирао проф. Силајџић ( 7 ) у заосталим крајевима наше земтье показују да je постигнута сагласност пред судом често све друго само не споразум, да

(6) Последице развода брака, Београд, 1959, стр. 3.

(") Нека питања из бракоразводне праксе Окружног суда у Сарајеву, Годшшьак Правног факултеха у Сарајеву, 1954. II; О споровима за развод брака пред Окружним судом у Сарајеву, Анали Правног факултеха у Београду, 1954, I; О споровима за развод брака пред Окружним судом у Бихаћу, Годшшьак Правног факултеха у Сарајеву 1955.