Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

БЕЛЕШКЕ УЗ ЗБИРКУ СУАСКИХ ОДЛУКА ЗА 1968. И 1969. ГОДИНУ

1. Пресуда због изосташса. Наши судови нису наклоњени мериторном одлучивању према туженом који се држи пасивно. Један од начина на који они ублажавају строгает члана 321. ЗПП-а састоји се у крајње широко] примени одредбе по којој се пресуда због изостанка може донети само ако тужени није поднеском оспорио тужбени захтев (ст. 1, тач. 3). Свака његова делатност узима се као изражај његове спремности да води спор, другим речима, као оспоравање тужиочеве претензије. Ово схватање заступљено je у судској пракси од првог дана примене ЗПП-а С 1 )- Одлукама које изражавају тај став треба додати још једну: поднесак којим пуномоћник тужене стране пре одржавања припремног рочишта обавештава суд да je именован заступником и да му се упути позив за расправно рочиште, има значење оспоравања тужбеног захтева, па се у таквом случају не може донети пресуда због изостанка (Реш ВС БиХ, Гж 183/69) од 23. 3. 1969, 30 1969-2-170). Мислимо да je изложена пракса правилна. Наведене раднье туженог не могу се разумети друкчије него као конклудентно испољавање његове воље да се брани. Гледиште да такав смисао може имати само онај поднесак којим се захтев оспорава изрично, било би крајње формалистичко. Но, предњем ставу има места само од тренутка кад je парница заснована. РТепризнавање обавезе пре парнице, чак и кад je службено констатовано, не може се узети као оспоравање тужбеног захтева. Зато je тачно схватање Врховног војног суда, да се не може уважити жалба туженог заснована на разлогу да његов приговор против решена старешине о накнади штете и његово тражење да о накнади одлучи војни суд (чл. 254. ЗЈНА) - имају характер оспоравања, те да je контумадиона пресуда недопуштена (Пр II Г 26/68 од 16. 4. 1968, 30 1968-2-259). Аргумент туженог je неприхватљив, јер би се онда таква пресуда могла побијати и у другим случајевима у којима je туженик још пре паршще ставио на несумњив начин тужиоцу до знања да не признаје обавезу. Ненаклоњеност судова према пресуди због изостанка види се и из тумачења одредбе по којој се одлука може донети caiMO ако основаност тужбеног захтева произлази из чшьеница наведених у тужби (чл. 321, ст. 1, тач. 4. ЗПП-а). Y свом решењу Гж 1048/68 од 22. 5. 1968. ВС Хрватске каже: ... „у конкретно] одштетној паршщи из чшьеница наведених у тужби (преврнуо се камион у којем се налазно гужитељ; камион јс превозио раднике туженог подузећа са радног мјеста, па и тужител>а који je

(i) Тако, на пример, нема места пресуди због нзостанка: ако je тужени свој одговор на тужбу ограничио на приговор неыадлежности (Реш. ВС HP Срб., Гзз 226/56, од 22. IГ. 1956, 30 1956—3—743); ако je телеграмом тражио одлагагье рочишта (ВС АПВ, Рсв. 119/59, Гласник АIС АПВ 1960/4); Врховни војни суд узима у својој пракси да сваки одговор на тужбу који не садржи признагье тужбеног захтева представља његово оспоравагье (Реш. II Г 110/67, од 18. И. 1967, 30 1967—3—361). Супротно наведеннм одлукама, Врховни прнвредни суд узима да поднесак којим тужени предлаже одлагагье расправе не представь сал! по себи и оспоравагье тужбеног захтева (Сл. 311/66, од 11. 3. 1966, Привредноправни приручник 1966/7).