Анали Правног факултета у Београду

177

СУДСКА ПРАКСА

дејствују erga omnes и кад у тај статус не уносе промену С 11 ). Сви наследники који у оставинском поступку оспоравају постојање брака треба да буду тужбом обухваћени зато што се онима који би остали по страни не може наметнути исход спора на који они нису утицали. Мислимо да исти став треба заузети и за парницу у којој се постојање брака утврђује према наследшщима и ван оставннског поступка. Ако других наследника нема, својство брачног друга се доказује пресудом у паршщи против посебног стараоца. Но, могућно je замислити случај да je постојање брака оспорено у некой другом, а не наследноправном односу. Y таквом случају тужба опет треба да буде управљена против оног ко оспорава својство брачног друга лицу које у том односу истине своје право. Могућно je и то, да треба поднети доказ о постојању брака са умрлим лицем да би се издејствовало право на пензију. Из одредбе чл. 145—147. ЗУП-а проистиче да, у недостатку одговарајућег доказа, брачнн друг који поставља захтев за породичну пензију треба да покрене парницу за утврВење да je био у браку са умрлим лицем од ко га изводи своје право. Ко треба да буде тужен? Мислимо да та улога не припада заводу за социјално осигурање. Строго узев, завод не тврди да брак није постојао. Он, просто, тражи доказ. Уместо завода, тужба треба да буде поднесена против посебног стараоца. Према томе, наведена одлука ВС БиХ je тачна, с тим да три могућности о којима се у њој говори, нису постављене алтернативно (по избору тужиоца) него се свака односи на одређену сихуацију. Нарочито je значајно то да судска пракса узима да je тужени старалац странка (тзв. странка по дужности). Мисао да се у тој процесној улози може појавнти субјект који није заинтересован у спорном односу, била je после рата страна je дном делу праксе, па и законодавству. Тако, на пример, привремени старалац заоставштине води парницу у име непознатих наследника, дакле као њихов законски заступник (чл. 134. ЗН). Како може непознато лице да буде странка у поступку! У ствари, странка треба да буде старалац. И ту je у питању један случај права на вођење спора без стварне легатимације. У нашем послератном праву, овлашћење на побијање правних радњи стечајног дужника има и сам стечајни дужник (!); тужбу за утврБење оспореног потраживања поверилац подноси против стечајног дужника; (внди чл. 95. и 107. ЗППС); судска пракса узима да je стечајни дужник тужилац у парници коју покреће или наставл>а у току стечајног постушса. По Стечајном закону од 1929, својство странке у парници која се у целини или делимично односи на стечајну масу, има стечајни управител. (§§ 6,7, 36, 87). 5. Повлачење предлога за развод брака. Врховни суд Србије, Оделена у Новом Саду, стало je својим решењем Гж 1241/67, од 26. 1. 1968, на становиште да суд не може обуставити поступак чим један брачни друг у току бракоразводног спора, покренутог споразумним предлогом у смислу чл. 399. ЗПП-а, одустане од тог предлога. Поводом такве парничне радње обустава je могућна тек пошто и други брачни друг одустане од предлога. Ако нема одустанка друтог брачног друга, ранији заједнички предлог странака има се третирати као његова тужба за развод брака. (Види 30 1968-1-68.) Ово гледиште налази оправданье у својој практично! стпани. Теоријски, процесну фигуру споразумног предлога није лако конструисати, Преовлађује схватање да je реч о две узајамне тужбе, од којих je свака истовремено и противтужба. Према томе, ако једна буде повучена, остаje друга ( 12 ). Овакво схватање треба у извесној мери приписати и томе што

(и) Ово гледиште није у југословенској науци уопште усвојено. Види Poznić, Građ. proc. pravo, 1970, str. 360.

(12) Y науци, у том смислу изјашњава се изрично Juhart, Civ, proc. pravo, str. 549. i 550. Kao Узајамно тражење развода, споразумни предлог je схваћен и у пресуди ВСМ Гж 129/66 од 30. 8. 1966. (Билт. ВСМ, бр. 22). Консеквентно спровођење изложене конструкције видимо и у решењу ВС HP Сл., од 21. 2. 1964, којим се потврђује одлука Окр. суда у Л>у&