Анали Правног факултета у Београду

176

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

юстале разлоге у прилог чисте процесноправне природе одрицања, који су са успехом одавно изнесени у науци ( 8 ). Дале, као средство да се отклони одрицање, долази у обзир жалба. Ту могућност прихвата, за случај недостатка у чзјави воле, ВС Србије, Одел. у Новом Саду (Гж 1357/64), објављ. у Гласнику АК АПВ 1965/4). Ово схватање претпоставла да поводом одрицања увек треба донети решење којим суд просто констатује да je парница на овај начин престала да тече. Да ли такво решење одиста треба донети? Ми бисмо се с тим сагласили, пошто без те одлуке странка не би могла да се бори у случају у коме жели да истакне да одрицање није предузето. (Она може да тврди да йена изјава, садржана у поднеску, нема смисао одрицања, него повлачења тужбе.) Према томе, и кад тужени не истакне захтев за накнаду парничних трошкова, треба донети решење којим ће суд просто утврдити да je парница окончана одрицањем. Што се тиче побијања изјаве о одрицању жалбом, ми се ни с том могућношћу не бисмо сложили. Jep и одрицањем ко je има у себи недостатак у изјави воле, парница je окончана са дејством правноснажног пресуђеља, управо онако као што je окончана правноснажном хтресудом против ко je сто je разлози понавлања. (Одрицање замењује пресуду.) Доел едно томе, жалбом би се одрицање могло побијати само из разлога да одрицање није предузето, те да ни констатација суда није правилна. Ако je, пак, предузето, онда je оно изазвало престанак парнице и може се побијати као и пресуда. 4. Ко треба да буде тужен за утврЂење постојања брака после смрти брачног друга? Једним својим решењем ВС БиХ заузео je став да у спору ради утврђења постојања брака умрли брачни друг не може бити тужена странка (Гж 1066/67 од 14. 2. 1968, 30 1968-1-63). Поводом овог става који je по нашем мишлењу ван дискусије поставла се питање ко онда треба да буде тужен. (Вала приметши да тужба за утврђење постојања брака није у Закону изрично предвиБена, али се могућност њеног подношења мора прихватити пошто се, по устаљеном становишту праксе, о брачном и породичном статусу не може инцидентно решавати.) Из поменутог Закона не види се ни ко треба да буде тужен за поништај брака који je престао (чл. 44). Занимљиво je да пасивна легитимација није прописана ни за спорове о очинству (чл. 24. и 28—31. ОЗОРД). На поставл>ено питање, цитирана одлука даје одговор да тужени могу бити: 1) наследници умрлог брачног друга, или 2) заинтересовано лице које оспорава брак, или 3) старалац који ће од стране органа старателства бита поставлен „да у спору наступа као тужена странка у интересу зашлите свих заинтересованих.” Неке раније одлуке заузимају нешто друкчији став. Тако, по једној, „тужбу треба поднети против оних којнма je стало до тога да се то статусно питање реши” ( ,0 ). ВС ОПВ мшпљења je да тужба за установлено постојања брака има карактер статусне тужбе, те мора бити уперена против свих наследника покојног брачног друга (Гж 1143/1960, Гласник АК АПВ бр. 1961/9). ВС Србије у једној својој одлуци каже да се тужба за утврђење да je између тужил>е и њеног покојног мужа био заклучен брак, може поднети против законских наследника умрлог брачног друга, а уколико ових нема, онда против одређеног стараоца (Гж 337/66, Билт. ВС Срб. бр. 9). Далеко најчешће, до спора долази у оставинском поступку у коме суд упућује лице ко je тврди да je брачни друг оставиоца, на парницу против осталих наследника који му то својство оспоравају. Тужба треба да обухвати све те наследнике. Разлог не лежи у томе што je пресуда по овој тужби декларативна, те као таква не би дејствовала према оним наследнишша који нису обухваћени. Пресуде у спору брачног и породичног статуса

(9) Види; Juhart, Civ. prue, pravo, 1961, str. 404. i 516; Triva, Građ. proc. pravo, 1965, str. 346. i 602; Poznié, Grad. pröc. pravo, 1970, str. 154. i 321. За немачко право, види Lent, Zivilprozessrecht, 1957, S. 129. i 120.

(io) Одлуку je, без ближег означења, пренео из часописа Наша законитосх 1954/6 —7 Јухарт у прегледу судске праксе уз члан 398. ЗПП-а (Zakon о pravednem postopku, s pojasnîli, 1963, str. 443).