Анали Правног факултета у Београду

175

CYACKA ПРАКСА

раније ( 7 ). На овом месту хтели бисмо да додамо још и следеће: прво, у погледу начина побијања, за процесно поравнање треба да важи исто што и за одридање од тужбеног захтева, јер оба имају исто дејство. ВС БиХ je у томе доследан утолико што узима да ce одрицање не може напасти предлогом за понављање поступка ( 8 ). Друго, основни аргумент за становнште врховних судова био би у томе што се судско поравнање закљу4vje исто као и вансудско, дакле сагласношћу воља. Другим речима, то поравнање има исту (материјалну) правку природу као и вансудско. Ни овај аргумент није лако прихватити. Тер, ако би се судско поравнање по својој природи свело на уговор, онда би странкама стајало на вол>у да тако закључено поравнатье (као и вансудско) споразумно раскину, те би настало стање као да оно није ни закључено. Доследно томе, ништа не би стајало на путу да се после тога парница окончана на тај начин наставн са тачке на којој je била завршена. МеВутим, тако нешто противило би се изричној законској одредби чл. 312. ЗПП-а, да се парница у којој je закручено судско поравнање окончава једном за увек. Изгледа да ову консеквенцу да отклањањем поравнања оживљава парница која je њиме настала судска пракса не извлачи ни из свог става, по коме се поравнање отклања пресудом у редовној парници. Та консеквенца je неминовна, пошто парница поводом поравнања може довести само до тога да оно буде поништено, тако да отпада акт којим je ранија парница приведена крају. Нема, дакле, сметай да се она настави. Не треба изгубити из вида да je тако и у поступку по предлогу за понављање: кад пресуда буде решеаем по том предлогу укинута, прелази се у следећи стадијум judicium rescissorium, у коме се поново расправља о предмету спора. Али, ако се ово схватаае прихвата, оида се побијање судског поравнааа предлогом за понављање показује као целисходнији пут него редовна парница. Треће, владајуђим схватааем се странка која побија процесно поравнаае ставља у повољнији положај од оне која побија пресуду на основу признааа или због изостанка, издејствовану на недопуштен начин. Ако je таква једна пресуда донесена и постала правноснажна под утицајем претње, она се може предлогом за понављаае успешно напасти тек пошто кривичном пресудом буде правноснажно утврђено постојаае кривичног дела којим je претаа учиаена. Супротно томе, ако je исто такво дело довело до процеспог поравнања, странка може ово да у парници обори и без претходне кривичне пресуде. А& ли je то разликовање опдавдано? у 3. Одрицањв од тужбеног захтева. ВС БиХ заступа становиште да се одрицање од тужбеног захтева не може побијати предлогом за понављање поступка (Реш Гж 1266/67, од 8. 1. 1969, 30 1969-2-173. Супротан став заузима Врховни привредни суд (Реш Сл 287/59, од 13. 4. 1959, 30 1958-1-196). Овај други став треба узети као исправан. Пошто je у питању ситуација која je у свему једнака са ситуацијом у којој постоји пресуда, тешко je прихватити ма коју другу солуцију осим понављања поступка. Но, ако ce усвоји гледиште ВС БиХ, поставља се питање на који се начин онда може помођи тужиоцу? Изгледа да овај суд сматра да je одрицање, као и процесно поравнање, једна материјалноправна изјава, те да би je требало, као и поравнање, побијати тужбом у парници. Овај аргумент би овде могао да убеди још мање него у случају судског поравнања. Jep, док ово личи на вансудско (материјалноправно), дотле je просто немогуће узети да се суштина одрицања од тужбеног захтева своди на изјаву о отпусту дуга. Та изјава претпоставља тражбени однос, а о таквом односу није реч у свакој парници. С друге стране, одрицање од тужбеног захтева je могућно у сваком судском спору. Не желимо да на овом месту понавл>амо

СО Побијање судског поравнања у пракси врховних судова, Аиали 1964/2 —3. Види на истом месту податке о судско Ј пракси, V слшслу владајућег ставл, објављене су и одлуке ВСЈ, Пр Гж 40/66, 0/5 24 . 6. 1966, 30 1966—2—103, као и одлука ВСМ (без ближих података,. законитост 1968/2).

(8) Види излагања у следећој тачки.