Анали Правног факултета у Београду

174

АНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зати даље рочшпте. (Дискусију заслужује питање да ли би у овом примеру било места контумационом одлучивану да je тужилац навео, са потребним појединостима, чињеницу да je више радних организација (или занатских радњи) по његовом тражењу показало спремносх да изведе оправку по цени која није мана од плаћене. Ми бисмо били за потврдан одговор, јер и то je једна чиненична тврдња тужиочева.) Исти начин резоновања намеђе се и у парници по тужби за ссуду на плаћање износа који суд одмерава својом оценом (чл. 212. ЗПП-а), посебно износа на име задовољења за неимовинску штету. Не бисмо се сложили са мишљењем да се у таквим парницама никад не може одлучити пресудом због изостанка ( За ). Износ на који осуђује туженог, суд одмерава пошто брижљиво оцени све значајне околности како се то у одлукама наглашава ( 4 ). Ако су све те околности наведене у тужби, онда не видимо сметне да их суд оцени и, да висину обавезе утврди пресудом због изостанка. Избегавање судова да тако пресуде може се протумачити правним осећанем које се буни против мериторног одлучивања на подлози фингираног признана тужбених чињеница. Пресуда због изостанка може се, по нашем мишљењу, донети и у спору о законском издржавању ако су у тужби садржане све околности потребив за одмеренье износа издржавања. Ипак, у корист детета таква пресуда не би могла бити донесена, пошто je суд дужан да, пазећи на његове интересе, проверава чшьенице од којих зависи висина издржавања. Из оног што смо рёкли проистиче да je могућна пресуда због изостанка којом се досуђује мање од предложеног износа ( 5 ). За преостали део суд треба да донесе пресуду којом се тужбени захтев одбија. Што се тиче могуђности побијања пресуде због изостанка којом je износ потраживана одмерен по чл. 212. ЗПП-а, треба разликовати околности које je суд узео за основ своје оцене, и саму ту оцену. Околности су чшьенични елемент, који не може бити нападнут пошто се ради о контумационој пресуди. Супротно томе, оцена висине потраживања ствар je схватања суда о томе колико потраживање, према околностима датог случаја, треба да износи. Тим схватањем суд у својој оддуци изражава један стандард средине у којој врши функцију. Зато и питање да ли je висина износа добро одмерена није чињенично, него нравно, те може бити покренуто жалбом против пресуде због изостанка (чл. 342, ст. 2. ЗПП-а) ( 6 ). ( ~2. Судско поравнање. Последних година пракса врховннх судова опште надлежности чврсто стоји на становишту да се судско поравнане, као и вансудско, може побијати само тужбом у парници, а не предлогом за понављане поступка. Једна одлука којом се изражава такво схватане објављена je у другој свесци Збирке за 1969, под бр. 163 (Реш ВС БиХ, Гж 1968/67 од 18. 12. 1969). Своје разлоге против овог гледишта изнели амо

(За) Воргић у свом чланку Пресуда због изостанка и новчана накнада неимовинске ture те, Гласник АК АП В 1970/12, наводи одлуке ВС Војводине бр. Гж 1026/62. иГж 1968/45. у којима je заступлен став да се пресуда због изостанка не може донети у спору око нак каде неимовинске штете (стр. 23).

(4) Вили став утврђен на саветовању судија грађанског одел>ења ВСЈ и представника грађанских одсл>ен»а републичких к покрајинских врховних судова, које je одржано у дана 12. и 13. 2. 1970 (Наша законитост, бр. 1970/4). Види, исто тако: СВС, Рев 1064 од 23. 9 1960, (Ьилт. СВС. бр. 4); BCJ, Рев 89/68, од 23. 5. 1968 (Правни живот, 1968/4 —5).

(5) Тако Fasching за аустријско право, позивајућн се на праксу Брховног суда парницама за накнаду на име болнине, унакажености или за накнаду друге штеге која cs плаћа у виду ренте. Исти писац наводи и једну одлуку Брховног суда из 1901, којом je ~умерен" предложени износ обавезе издржавања детета (Kommentar zu den Zivilprozessgesetzen, II Band, 1966, S. 622).

(в) Исто за аустријско право, Fasching, наведено дело. Y југословенској пракси и науци владајуће je супротно становиште. Види ближе Познић, Грађ. проц. право, стр. 306. и 307. Као најновијн рад у коме се заступа становиште о чињеничној природп судске оцене, види Воргић, наведено дело, стр. 25. и след.