Анали Правног факултета у Београду

179

CYACKA ПРАКСА

тихи да подношење жалбе овде значи примену једне установе за остварехье цил>а коме она није намењена. Сасвим je могућно да странна ко ja жели да одустане, смахра пресуду за тачну. Осим тога, питање je да ли суд треба да се упусти у испитивање жалбе, јер за ову не постоји интерес: пресудом je предлог усвојен онако како су га брачни другови ставили. Најзад, ВС Црне Горе својим решењем Гж 481/65, од 31. 12, 1965, заступа мишљење да повлачењем предлога једне страйке предлог друге не добија карактер тужбе, те се поступак по њему не ноже наставити (Правки зборник 1966/1). Ово становиште има своју слабу страну прво у томе што се брачни друг, који и после одустанка друге стране хоће да постигне развод, осећа изиграним. Такво реаговање je обично неоправдано, jep je одустанак већином последица стварне промене става према разводу, а не радња којом се открива да je брачни друг који сада одустаје био нелојалан join у време подношена предлога. Даље, умесна je замерка да услед одустанка једног супружника, друга мора да без своје кривице поново подноси тужбу. Поред тога, слаба страна ове солуције лежи и у томе што прикупљена процесна грађа остаје ненскоришћена, дакле, труд суда био je узалудан. Замерка je оправдана. Ипак, не треба изгубити из вида да ће супружник који после одустанка сам тражи развод, често знатно изменили приказ бракоразводног разлога, па можда и навести неки друга уместо првобитног. Питање je колико у таквом случају могу бити од користи радње предлагача, предузета пре одустанка, и резултат доказа изведених пре тог тренутка. Но, с друге стране je став, изражен у цитираној одлуци, теоријски једино исправан: споразумни предлог je посебан процесни облик покретања бракоразводног поступка. Кад овај буде на тај начин једном инициран, он може да тече све док такав споразумни предлог постоји. Подношењем предлога не заснива се међу супружницима уговорни однос услед кога би један од них могао одустати од тражења развода само са пристанком другога. Предлог се не може конструисати ни као узајамно тражене, те се на нега не могу применили ни одредбе о тужби и противтужби. Отуда, не може се ускратити право и само једном од брачних другова да од предлога увек одустане, са истим дејством као да су то учинила оба. 6. Оспоравсиье ванбрачног очинства. Пажну привлачи одлука ВС Хрватске, по којој дете може, у смислу члана 30. Основног закона о односима родитеља и деце, оспоравати не само брачно него и ванбрачно очинство, па и оно ванбрачно очинство ко je je утврђено правомоћном судском одлуком (Рјеш Гж 375/69, од 18. 2. 1968, 30 1969-1-10). Изгледа да je за предне становиште одлучујући утицај имао законски текст. Наиме, у поменутој одредби каже се да дете може тужбом оспоравати да му je отац лице које се по овом Закону сматра неговим оцем, а у члану 24. истог Закона речено je да се за оца детета рођеног ван брака сматра лице које га признаке за своје или чије je очинство утврђено правноснажном су деком одлуком. Одиста, формална логика упућује на основу ових текстова на закључак до кога je суд дошао. Упркос томе, изложено становиште je неприхватљиво, jep се њиме игнорише правноснажност пресуде којом je очинство утврђено. Ако би се за наше право допустила дискусија о томе да ли једна декларативна статусна пресуда дејствује према трећем, не може се довести у питане принцип да она дејствује према странкама спора у коме je донесена. 7. Старање о интересима деце поводом бракоразводне пресуде. У једној бракоразводној парници тужена страна je тражила 60 нових динара месечно на име издржавана детета. Врховни суд Југославије сматра да другостепени суд није био везан тим њеним захтевом, већ je могао досудити и више, и то се не би сматрало прекораченем захтева. Из тих разлога закон није повређен ни другостепеном пресудом уколико се она односи на досуђивање износа који je већи од онога што je тужена тражила у првостепеном поступку (Рев. 228/67, од 8. 12. 1967, 30 1968-1-16). Овом схватаньу се не би имало шта приметили. Оно je потпуно у складу са принципом да суд о смештају и издржавању деце одлучује независно од захтева и споразума стра-