Анали Правног факултета у Београду

180

АНАЛИ НРАВНОЕ ФАКУЛТЕТА

нака, водећи рачуна првенствено о интересима деце (чл. 60. и 66. ОЗБ, чл. 408. ЗПП). Али ако другостепени суд досуди више, онда то значи да одлука првостепеног суда није била у складу са тим интересима. Ови, према томе, остају окрњени у случају у коме првостепена одлука није била нападнута. Приликом ревизије породичног законодавства (или можда ЗПП-а) требало би размислити о томе како да се обезбеди оцена првостепене пресуде по службеној дужности, у интересу деце, дакле независно од тога да ли пресуду напада нека од странака. (Разуме се, ово под претпоставком да се, и после ревизије ЗПП-а, о смештају и издржавању деце одлучује пресудом којом се изриче престанак брака.) 8. Споредно мешагье у спор о онинству. Дискусију заслужује и одлука објављена у другој свесци за 1969, под бр. 168. Лице које je сумњиво да je ванбрачни отац детета роВеног у браку нема правни интерес да ступи у парницу ради оспоравања очинства као умешач на страни тужених (Реш ВС Срб., Одељ. у Новом Саду, Гж 164/69, од 20. 3. 1969). Објављени део образложења je кратак, али сасвим јасно изражава схватање суда: трећи нема интереса за интервенцију зато што он, у случају успеха гужбе, може у каснијем спору по тужби за утврђење очинства да употреби сва одбрамбена средства ко ja му сто je на располагању. Пресуда којом се дете проглашава за рођено ван брака има за треће лице значај само утолико што ово у каснијем спору не може да се брани тврдњом која би тој пресуди противречила. Треба се сложити са овим схватагьем о могућностима трећега у парншщ за утврђење очинства после правноснажыог проглашења детета за ванбрачно. Но, то још не значи да из таквог схватања проистиче заклгучак да трећи у овом случају нема оправданог разлога за мешање. Интервенијентов интерес, уопште, лежи у томе што један одређени исход спора утнче на његов правни положај. Јемац који одговара у другом реду, има и те како интереса да главни дужник одбије тужбени напад, јер у таквом случају парница против њега (јемца) неће бити ни покренута. Ÿ спору којн je дао повода наведено ј одлуци, трейи има интереса да тужени победе, jep после тога против њега неће бити поднесена патершгтетска хужба. Према томе, полазећи од одредбе чл. 195, ст. 1. ЗПП-а о правном интересу као претпоставци за допуштеност учешћа интервенијента, овде би требало, супротно цитираној одлуци, дозволити трећем учешће. На примену ове одредбе указује то што у глави ЗПП-а о поступку у споровима брачног и породичног статуса није садржано никакво посебно правило о ингервенцији. Остаје, међутим, питање да ли природа једног таквог спора допушта учешће трећега, као умешача, под истим условом као и у je дном Iшовинскоправном спору. Извесно je да своју вредност има и мисао да je статусни спор у толикој мери лична ствар странака да против њихове воље трећи не би могао да се у тај спор умеша ни кад би за то имао интереса. Интервенисати би могао само онај ко prima facie има статус родитеља. V нашем праву би, на пример, мати могла да интервеннше уз дете у спору по тужби за утврђење очинства, jep се усвајањем тужбе ствара прејудицпјум за основаност њеног захтева за накнаду трошкова порођаја. Треће лице не би имало право на интервенцију ни у каквом патернитетском спору, јер његов интерес не заслужује превагу над вољом странака да отклоне утицај трећега на развој поступка у једној ствари која спада у облает њиховог интимног живота. При томе je свеједно да ли трећи жели да отклони од себе опасност да буде тужен за утврђење очинства или би, обратно, хтео да му исходом спора буде омогућено да дете призна за своје. Само, за такво схватање интервенције у породичним споровима законски текстови не пружају ослонац. На крају папо.мшьелга да je гагтање иитервенције у патернитетским стварима сасвим прецизно уређено новелама немачког Законика о napmiHHOiM поступку, које су ступиле на снагу 1. 7. 1970. ПО § 640ц, родитеља који није странка у спору позива суд, уз достављање тужбе, на рочиште за усмену расправу. Исто важи и за дете, ако je мајка напала признање очинства. Позивање, само по себи, не даје позваном својство умешача. За ту његову улогу потребна je и његова изјава о при-