Анали Правног факултета у Београду

181

СУДСКА ПРАКСА

супању једној од странака ради њеног помагања. (Y цил>у болег разумевања ове одредбе, додајемо да по немачком праву тужбу којом ce очинство оспорава може поднети дете против оца, и отац, или његови родители после његове смрти, против детета.) По § 6416, дете које намерава да тужи трећега за случај да његова тужба за утврђење ванбрачног очинства буде одбијена, може тог трећег до правноснажности одлуке да обавести о парштци. (Ранији текст Закоыика то право није предвиђао.) Аејство обавештења састоји се пре света у томе да обавештени не може у каснијој парници да се као тужени брани тврдњом о нетачности пресуде којом je претходни спор окончан. Ове одредбе показују да се у данашњем немачком праву на могућност мешања у породични спор не примењују правила општег пар-IШЧНОГ поступка. Та могућност je ограничена. А а додамо и то да je у данаппьем немачком праву принцип субј активно неограниченог дејства пресуде у патернитетском спору изрично прописан. Y Законику je речено и то да пресуда дејствује и дрема оном трећем лицу које полалсе право на ванбрачно очинство, a није чествовало у спору. МеВутим, пресуда којом се у другим случајевима утврђује постојање односа родител-дете или родителске власти, не дејствује према трећем који у спору није учествовао, а присваја тај исти однос или родитељску власт (§§ 640х и 641к). Ти други случајеви су утврђење брачности, позакоњење, усвојење и пуноважност признана очинства ( 15 ). Оставлајуђи по страни вредност приказаних правила, примећујемо да би приликом ревизије ЗПП-а валало размислити да ли за интервенцију у патернитетском спору треба да важе одредбе општег парничног поступка. 9. Привремени заступник по чл. 135. ЗПП-а. Y одлуци Сл. 1354/68, од 30. 9. 1968 (30 1968-4-499) Врховни привредни суд je дао правилно тумачење чл. 135. ЗПП-а да привремени заступник именован од стране суда странци са седиштем или пребивалиштем у иностранству, коју у Тугославији не заступа пуномоћник, има само положај иуномоћника за примање писмена, a није овлашћен за предузимање парничних радњи. Забуну ствара употреба речи „привремени заступник”, дакле истог термина који je употреблен за означење процесног субјекта којег je суд у смислу чл. 77. ЗПП-а именовао са задатком да под одређеним условима заступа туженог у парницн све док законски заступник не преузме своју дулсност у парници. О потреби терминолошке измене требало би водити рачуна приликом ревизије ЗПП-а. 10. Да ли je смисао управног акта поднесеног суду у парници чињенично или правка питање? Y једној својој одлуци ВС Југославије узина да разјашњење смисла неке одлуке, донесене у управном поступку, кад нема могућностн да се то постигне исправком или којим изванредним правним средством, представла чињенично стање које решава орган коме je то потребно за решење правне ствари (Гж 61/68, од 5. 12. 1968, 30 1969-2-167). Пре свега, редактор образложења je вероватно хтео рећи да je питање смисла једне такве одлуке чињенично питање, а не чињенично стање. Нагласак образложења како смо га разумели лежи на томе да обо питагье није правно. Са овим се не бисмо сложили. Тумачење једног државног акта, како нормативног тако и конкретног, није доказивање чињенице, него делатност која je управлена на одређивање садржине једног правног важења. Тачност оваквог становшпта не доводи се у питање тиме што се смисао акта открива читањем исправе у којој je он садржан, да би се за основ заклучка узеле околности случаја. (За оцену да ли понашање једног лица треба узети као савесно (правка оцена), потребно je бити на чисто с чињеницама тог понашања.) Кад би смисао акта био једно чињенично питање, онда би се о овоме могло изводити доказивање свим средствима, па и саслушагьем оних лица која су као јавни функционери (судије, радпици у управи) акт донели. Тако je нешто немогућно замислити. Став о

(15) Види Thomas, Pulzo, Zivilprozessordnung, 1970, S. 715, 7 19. i 726.