Анали Правног факултета у Београду

182

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

карактеру који има питање смисла једног конкретног акха, нема само теоријски знача]. Од тог става завися допуштеност ревизије ( 15а ). 11. Алтернативна осу да и др. По тужби једне од сестара против брата, правноснажно je пресуђено да je тужени дужан да известан број златника (аустријских круна) преда у заоставштину њихове мајке, да би били уручени наследницима, или да je дужан да плати противвредност златника по курсу на дан правноснажности пресуде. Y каснијој парници, по тужби друге сестре, тужени je обавезан да тужиљи преда опет известан број златника или да јој накнади њихову вредност. (Из образложења се не види како je дошло до овог другог спора.) Y погледу те вредности нижи судови се у другој парници међу собом не слажу. По мишљењу првостепеног, она се одређује по курсу на дан подношења тужбе. АР¥ г о сте пени суд сматра да je за ту вредност меродаван курс на дан правноснажности пресуде у првој парници зато што je њом изречена поменута обавеза и зато што су наследници (сви, па и они који у првој парници нису учествовали, прим. Б. П.) у погледу расправе заоставштине јединствени супарничари. ВС Југославије je својом одлуком Рев 291/68, од 8. 1. 1969, укинуо друтостепену пресуду и вратио правну ствар друтостепеном суду, стављајући му у дужност да утврди вредност златника. (Види 30 1969-2-166.) Y образложењу je заузет исправан став да тужиља друге парнице није учествовала у својству странке у првој парници, те зато и пресуда ко] a je у овој донесена не дејствује према њој, доследно принципу Res judicata ius jacit inter partes. Y погледу тог дејства такво образложење било би довољно. Ревизијски суд je, међутим, нагласак ставио на супарничарство, na je указао на неправилност схватања другостепеног суда о наследницима као јединственим супарничарима, истичући по нашем мишљењу непотребно да je за постојање својства јединственог супарничара, као и за постојање супарничара уопште, нужно учешће у парници, у својству странке. Исто то речено je и у наслову под којим je одлука објављена. (Да ли je било оправдано због таквог труизма унети je у збирку?) Друго, занимљиво je како се у судској пракси упорно задржава оно „или” (... „или да јој накнади вредност златника”). Таквом изреком изражава се алтернативна осуда. Ова je, међутим, могуйна само по алтернативној облгпацији са правом избора на страни дужника, којн тај избор није учинио пре парнице ( 16 ). Вероватно je тужиља поднела захтев за осуду на износ вредности златника на име накнаде за случај да покушај принудног извршења предаје остане безуспешан. Ако je тако, онда није у питагьу алтернативна, него евентуална осуда. За разлику од евентуалног спајања захтева у смислу чл. 184. ЗПП-а, овде суд изриче осуду на обе чинидбе. Могућност такве осуде није изрично прошгсана у ЗПП-у, али je тешко видети разлог због кога она не би могла бити изречена. Није пекл-.учено ни то да je тужиља предлогом за алтернативну осуду изразила своју спремност да уместо златника прими гьихову новчану вредност (facultas alternativa solutionis). Y том случају ce још мање може изрећи ссуда на обе чинидбе алтернативно. Из образложења ce јасно не види правно схватање ревизијског суда о околностима меродавним за вредност златника. Пошто ce његовим решењем одбацује становиште другостепеног суда као неправилно, могло би ce извести да се том пресудом, као меродавна, узима курена вредност у време подношења тужбе, дакле, онако како je узео првостепени суд. То би значило да би вредност била утврйена на основу извештаја Народне банке. Међутим, у решегьу о ревизији говори се о дужности другостепеног суда да узме у обзнр све околности. Koje? На крају, може се поставити питање зашто je ревизијски суд вратио правну ствар другосттеном суду. Дали поступак потребан je да би се утвр-

(15а) Пнтаље смисла одлуке суда или другог органа узимају као правно гштање Steiir-Jonas, Kommentar zur ZPO, 1956, објашњење под 111 /5 уз § 549.

(16) Schänke, Schröder, Niese, Zivilprozessrecht, 1956, S. 227 .