Анали Правног факултета у Београду

183

СУДСКА ПРАКСА

дио износ динарске вредности златннка. Другостепена пресуда укииута je, истина, због (релативно) битне повреде одредаба парничног поступка, која се састоји у томе што нижи суд није предузео све што je потребно да се разјаснп чињеница вредности златника (чл. 287. ЗПП-а). (Да je укидање изречено из разлога повреде процесне одредбе, може се закључити по томе што се равизијски суд у образложењу своје одлуке позива на чл. 375. ЗПП-а.) Реч je, дакле, о једном чињеничном питању на које je тачан одговор требало да пружи већ првостепени суд. 12. Уговор о арбитражној експертизи. Y току последњих година срећу се у издавачким уговорима одредбе којима се предвиВа надлежност једног тела (арбитраже, жирија), за случај да измеВу издавача и аутора доВе до спора о квалитету дела. Y једном таквом уговору било je предвиВено да издавач, ако утврди да се дело као неквалитетно не може издати, има право да затражи раскид уговора и повраћај исплаВене аконтације, но с тим да Be одлуку о томе донети посебан жири од три члана ко je Be уговорачи одредити. Одлука Be бити коначна и обавезна за обе странке (чл? 5). Y другој одредби предвиВено je да издавач, осим овог случаја, може уговор једнострано раскинута ако му дело из било којих разлога не одговара, али у том случају дужан je платити аутору уговорени хонорар и вратити му рукопис (чл. 8). Тужилац тврди да je извршио уговор и предлаже осуду на исплату хонорара. Тужени се томе противи, тврдеВи да дело има таквих недостатака да се уопште не може штампати. Првостепени суд je усвојио тужбени захтев. Другостепеном пресудом првостепена je преиначена и тужбени захтев одбијен као преурањен. Врховни суд Јутославије, одлучујуВи о ревизији тужиоца, укинуо je обе наведене пресуде из следеВих разлога: ,Дрвостепени суд je обавезао тужено предузеВе да плати тужиоцу ауторски хонорар будући да je утврдио да уговор о издавању од 22. лишьа 1964, склопљен меБу странкама није једнострано развргнут, него je и даље остао на снази. БудуВи да тужено предузеВе неВе да објави тужиочево дјело, дужно je да му исплати уговорени хонорар у смислу члана 8. цитираног уговора који треба примјенити ако не доВе до формирања посебног жирија у смислу чл. 5. цитираног уговора. Приједлог тужене стране за формирање жирија тужилац je одбио. Другостепени суд je прихватио као правилно утврВење првостепеног суда да je споменути уговор још на снази и да je тужилац одбио формирање жирија. Са становшптем првостепеног суда, да треба примијенити члан 8. цитираног уговора ако не доВе до формирања посебног жирија из члана 5. цитираног уговора, другостепени суд се не слаже будуВи да сматра да се члан 5. примјењује у случају када раскид уговора одреВује посебан жири и кад до раскида долази због неодговарајуВе квалитете рукописа, а члан 8. се примјењује кад до раскида уговора долази једнострано из других разлога. Другостепени суд сматра да je потребно да странке поступају према њиховим уговорним обавезама, што значи да у конкретном спору, гдје се ради о квалитети рукописа, треба да обавезно формирају посебан жири у смислу члана уговора. БудуВи да тужилац на приједлог тужене странке да се формира жири није пристао, то je његов тужбени захтјев преурагьен. Врховни суд Југославије слаже се са становшптем другостепеног суда да се у овом спору, гдје се о праву странака одлучује овисно од квалитете рукописа, не може примјенити члан 8. уговора те тужиоцу, без утврВења да ли je ньегово дјело квалитетно или не, исплатити цио уговорени хонорар. Но овај суд не дијели мишљење другостепеног суда да морају странке обавезно формирати посебан жири у смислу члана 5. уговора и да, ако тако не поступе, немају право тражити судску заштиту. Закључак другостепеног суда да je тужиочев захтјев преурањен не може се бранити ни на основи спорног уговора будуВи да су се странке у члану 11. уговора споразумјеле да у случају било каквог спора насталог из уговора спор рјешава суд.