Анали Правног факултета у Београду

184

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Нема сумње да je и на случај отклањања жирија, неслагања с његовом одлуком и тако даље ствар спора који свака уговорна странка може у смислу нашег правног порехка и позитивних прописа изнијети пред суд. Сваки супротан уговор закључен меВу странкама, да се ствар не може утужити суду, нема правые важности. Y смыслу плана 2. Закона о парничном поступку суд не може одбити да одлучује о захтјеву за који je надлежан” (Рјеш ВСЈ, Рев 15/68 од 26. 3. 1968, 30 1968-1-15). Ревизијски суд није дао јасан одговор на централно питање, а то je пуноважност утоворне одредбе о жирију. Примећујемо да у приказу образложења та одредаба није јасно парафразирана. Речено je да ће посебни жири донети одлуку „о томе”. О чему? Да ли о раскиду уговора и повраћају аконтације или само о квалитету дела? Ми бисмо били за ово друга, jep се само тако одредба о надлежности жирија може довести у склад са одредбом да сваки спор из уговора решава суд. Из оваквог тумачења проистиче да жири нема својство избраног суда. Он je предвиђен као тело надлежно по уговору да на једно питање пружи одговор који ће бити обавезан за странке и за суд, у случају да аутор затражи заштиту својих права. Закључење уговора којим се предвиђа таква надлежност могућно je у капиталистичким земљама (нем. Schiedsgutachten, . Тако je, на пример, у СР Немачкој такав уговор често примењивана установа у пита-Iьима мана робе (тзв. арбитража о квалитету). Задатак избраног тела може се састојати не само у утврђивању једне чињенице, него и у подвођењу чињеница под правни појам. На тај уговор не примењују се одредбе о избраном суду. Његово дејство састоји ce y томе што je државни суд везан оценом стручњака, осим кад je та оцена очевидно неправична. Y немачкој науци и пракси узима се да чињеница остаје недоказана ако странка на коју пада терет њеног доказивања не може да докаже њено постојање налазом или мишљењем експерата. Кад то сматра потребним, суд може странци оставити рок да налаз или мишљење накладно поднесе. Све док je уговор о експерхизи на снази, суд не може изводити доказ о коме стручњаци треба да дају свој суд. Тужба поднесена пре тога, одбија се као преурањена. Yroвор престаје да важи ако један од стручњака отпадне или ускраћује одену, или ако ова иначе постане немогућна ( 17 ). О могућности да странке својим споразумом препусте експертима утврђивање елемената спора, наши послератни прописи не говоре. ЗПП садржн само одредбе о избраном суду. О праву странака да уговоре поменуту надлежност не говоре ни законы о ауторском праву од 1957, односно од 1968. Требало je, дакле, очекивати да ревизијски суд заузме јасан став по питању да ли je таква клаузула у нашем праву допуштена. Из текста образложења пре би се рекло да je суд узима као могућну. Реченица која почиње речима „Но овај суд” итд. указује на став да странке, пошто не морају да образују жири, могу то да учине. Смисао даљег текста образложења лежи у томе да постојање клаузуле о жирију није сметња да ce сваки спор из уговора, па и онај који се тиче образована жирија и прихватања његове одлуке, може да изнесе пред суд и пре него што се нзнесе пред жири. (Та мисао je узета и за наслов одлуке.) Из тога бн проистицало да би се спор пред жири могао изнети, што би имало практичног смисла само ако би став жирија био обавезан. Но, ови закључци нису сигурни. Ревизијска одлука не садржн несумњив одговор на гаггање које смо горе поставили. Мишљења смо да уговор о арбитражној експертнзи у нашем праву ннје допуштен. Разлог треба видети у томе што државни суд не може бити везан чтьеничном или правном оценом коју дају арбитри-експерти. То проистиче већ из принципа слободне оцене доказа (чл. 7. ЗПП), који има когентни карактер. Треба додати да клаузула о којој дискутујемо не може бити пуноважно уговорена ни због тога што су у нашем праву дозвољени

(it) Види; Rosenberg, Schwab, Zivilprozessrecht, 1969, S. 932. i 933; Schänke, Schräder, Hìcse, navedeno deio, S. 475 i 476; Habscheid, L' expertise-arbitrage, Liber amicorum for Dornke, 1967, S. 103.