Анали Правног факултета у Београду

185

СУДСКА ПРАКСА

само они процесни уговори које закон изрично предвиђа као могућне. Арбитражну експертизу, која има природу процесног уговора jep je намешена да произведе дејсхво у парници ( ls ), ниједан наш закон не помшье. Кад je реч о схранкама ко je по нашем праву не могу пуноважно да уговоре надлежносх избраног суда као што je случај у овом спору против могућности арбнтражне експертизе говори и то што би у противном недопуштеност избраног суда постала готово илузорна. Ако ЗПП искључује избрано судство за одређене категорије спорова, онда он то чини зато што хоће да све елементе битне за решење спора утврди државни суд. Арбитражна експертиза, међутим, отклања један од тих елемената. Предай заклучак гшак не значи да ће суд експертизу просто игнорисати. Писмено мишљење изабраних стручњака суд треба да оцени слободно као и сваку другу нејавну исправу, којом једно или више стручних лица даје свој суд о некој околности од значаја за пресуђење. Битно je да се тим мишљењем не отклања дужност суда да изводи доказе о околности о којој су експерти казали своју реч ван судског поступка. Остаје и питање да ли странке могу заклучити уговор о експертизи за случај да су уговориле надлежност избраног, а не државног суда. Мислимо да на ово питање треба одговорити потврдно. Уколико странке могу да уговоре надлежност оног првог, утолико могу да се споразумеју да ће за њега бити обавезна оцена коју буду дали стручњаци, унапред именовани од странака. Само, ако je уговорена надлежност сталног (институционалног) избраног суда, уговор о експертизи морао би посебним одредбама о поступку пред тим избраним судом да буде предвиђен као могућан. Jep, иначе се примењује принцип слободе оцене, a овај je неспојив са обавезним карактером оцене стручњака. На крају, да приметимо и то да смо у судској пракси нашли два случаја која се тичу обавезности мишлења стручгьака (вештака, арбитратора). Y оба спора одлуке су донесене поводом поравнања којим су странке утврдиле да ће одређени број лица дати обавезно мишљење о имовинскоправном захтеву који je споран. У првом (ранијем) случају првостепени суд je стао на становиште да je, упркос томе што je употреблена реч „мишлење”, у ствари уговорен избрани суд. У другостепеном поступку тај став je потврВен. При томе je до дат и аргумент да се овде не ради о уговору којим двојгша изражавају сагласност да им трећи одреди цену или да одлучи о управи заједничке ствари или о деоби такве ствари. Одлуком по жалби нстакнуто je и то да по таквом уговору арбнтратори не поступају, не изводе доказе, супротно ономе што су били позвани да учине у случају који je дао повода овом спору. Суд трећег степена je одбио ревизију. (Првост.; Окр. суд Љубљ., 17. 1. 1958, I 1148/57; другост., ВС HP Сл. 10. 4. 1958, Гж 142/58; трећи ст.: СВС, 29. 7. 1958, Рев. 360/58; Билтен ВС HP Слов. 1959/3.) У друтој, новијој одлуци заузет je супротан став. (Један вештак-арбитратор требало je да одреди вредност засада за ко je се тужени обавезао да тужиоцу плати накнаду.) Поставило се шгтање да ли оцена коју вештак даје, има карактер извршног наслова. Суд je, сасвим исправно, одговорио одречно. Али у образложењу се каже да уговор којим се вештаку поверава утврђивање износа обештећења има матер ијалноправну, а не процесноправну природу и да je оцена до које je вештак дошао обавезна за суд и странке, те мора бити преузета у пресуду (Реш Окр. суда Копер, 23. 6. 1970, Гж 101/70 у вези са Реш Општинског суда Пиран, 30. 12. 1969, I 509/69; Билтен ВС СР Слов. 1970/2) (18а).

(16) О процесниы уговорит у југословенском парничном поступку, видп ближе Poznić Građ. proc. pravo, 1970, str. 154—156.

(18a) За аустријско право Poliak узима да мишл>ење арбитратора није обавезно, nonno уговор на основу Kojer он даје мшнљењс, као уговор о доказивању, не везује суд (System des österreichischen Zivilprozessrechtes, II Teil, 1931, S. 111. i 112. Y новије време се против уговора ко»им се ограничава доказиван.е, одлучно изјашњава Fasching, Komentar zu den Zivilprozessgesetzen, 111 Band, 1966, S. 231.