Анали Правног факултета у Београду
28
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
се разлика y интензитету ризика код појединих уговора повећава и релативно и апсолухно. С једне стране све савршеније рачунске машине, све потпунија и аутомахизованија информатика о достигнућима у делом свету, све адекватнија методологија рада, све комплекснији интердисциплинарни тгшски рад, и много чега другог доприкоси смањењу ризика код шгза научноистраживачких радова, тако да он у многим случајевима постаје минималан. С друге стране све шире замисли о дохвату људске моћи и све веће жеље за потпунијим сазнањем како структуре и законитости понашања материје тако и узрока и дејства друштвених односа доводе до све нових научнонстраживачких радова код којих се јавља ризик у интензитету какав никада није био забележен у историји. Постојање посебно повећаног ризика код уговора о научноистраживачком раду види се и у постојању низа средстава у оквиру тих утоворних односа који су управљени на смањење односно уклањање ризика. Заједничка сарадња од момента започињања преговора па кроз све време трајања извршавања уговора, повремено извештавање и евентуално етапно проверавање парцијалних резултата, размена особља између уговарача, и много чега другог о чему je било речи у овој студији има за циљ, између осталог, и да допринесе смањењу ризика. Разуме се на меру која одговара савременим људским знањима и моћима, мереним по критеријумима просечно пажљнвог, радног и инвентпвног научног радшгка (нека врста bonus pater familias односно доброг привредника у послу научног рада) односног времена и простора. А то je, мислимо, и критеријум за питанье дозвољеног и нужног ризика и дужности сношења тога ризика од стране наручноца као уговорне стране која je обавезна, управо уз постојање и остварење таквог ризика, да гшак испунн своје уговорне обавезе, посебно да плати уговорену накнаду-цену. Постојање посебно повећаног ризика код уговора о научноистраживачком раду има свој имовинскоправни аспект у питању на кога пада терет сношења тога ризика, разуме се мереног критеријумима на које смо горе указали. Y суштини питање сношења терета ризика (могло би се рећи „ризика ризика”) своди се на питање утврђивања тачних грашща и мера уговорних обавеза сваког од уговорача, тако да ово питање треба јасно двојити од питања одговорности код ових уговора, пошто je о питању ризика реч док je у гагтању извршење обавеза сходно уговору, a питање одговорности се поставља тек у вези са неизвршавањем или неправилним односно несагласно уговору извршавањем обавеза. Зато се питање сношења ризика не везује са гагтањем кривице, управо оно није и не сме да буде последица кривице, док се питање евентуалне материјалне одговорности код ових уговора поставља управо у вези са крхгвицом на страни уговорача, дакле долази као последица кривице. Питање ризика je дакле „мера ствари” код уговора о научноистраживачком раду, и оно се, у начелу, сходно принципу слободе уговараььа, може де регулише споразумом нзмеђу странака у самом уговору, и то било директно, изрнчито, било посредно путем низа уговорних клаузула које одређују обим, домет и дужност сношена ризшса у конкретном уговору (у пракси je овај друга начин најчешћи, тако да се за случај спора питање