Анали Правног факултета у Београду

29

РИЗИК И ОДГОВОРНОСТ КОД УГОВОРА О НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКОМ РАДУ

ризика обично формулише накладно a његова мера и дужност сношења изводи из укупности клаузула конкрехног уговора). А то уговорно утврђивање, по дела односно сношење ризика je могуће само у гранидама допуштеног и могућег, тако да пуноважност сваке уговорне клаузуле по којој би научнн радник односно научна институдија примили на себе „повећани ризик”, дакле већи део ризика него што je то уобичајено у односима у питању има ће ценити сходно правним гранидама допушгеног и могућег, при чему, мнслимо, свака оваква повећана обавеза научног радннка односно научне институције треба да буде јасно и изречно прецизирана у конкретном уговору, jep се она не претпоставља (слична правка ситуација постоји, на пример, код прихватања већег од уобичајеног ризика при извршавању професионалних уговорних обавеза од стране лекара или спортиста). Садржина и обим ризика треба да се утврђују за сваки конкретан уговор, имајући у виду оно што je уобичајено у односима у питању, а сходно већ изложении критеријумима и гранидама. То утврђивање je од великог имовинскоправног значаја, jep се по основу тога може с једне стране утврдити у којој мери je извршилац научног рада испунио своју уговорну обавезу, а с друге стране до ко je мере наручилац сноси последние ризика код оваке врсте уговора. При томе треба имати врло реалне и конкретна прилазе савременог момента, у коме, као што смо рекли, разлике у интензитету ризика код појединих уговра су скоро огромне, при чему посебно треба водити рачуна да има и научноистраживачких задатака код којих je данас ризик сведен на минимум (што je доказ и масовности и „индустријализације” у појединим областима односно случајевима научног рада, а што каткада изазива некакав сентименталан отпор против оваквих појава и констатадија о научном раду, док ми мнслимо да je то нужан израз упраЕо промена у погледу места и свакодневног присуства науке у друштвеном животу, посебно у привреди). То све разуме се не умањује појаву и значај ~стваралачких неуспеха” у научноистраживачком раду, jep се често неће моћи остварити претпостављени резултат, а и негативни се резултат, ако се до ньега дошло после обављеног истраживања проведеног на начин који одговара шгвоу савремене науке, има сматрати као уговору одговарајући резултат. Отуда и правило, које важи све док није и у мери уколико није (у гранидама могућег и допуштеног) другачије регулисано уговором, да ризик код уговора о научноистраживачком раду, ризик који се тиче самог научноистраживачког рада пада на терет наручиоца тога рада као другог уговорача. А то значи да и за случај наступања последица оваквог ризика ко je би довело до немогућности, нерационалности или непотребности даљег рада на уговореном научном задатку, до негативних резултата, до повећаних трошкова, до оштећења обрађиваних материјалија, све имовинске последние тога терете наручиоца научноистраживачког рада. Разуме се само онда и донде ако и када je до тога, у целини или делом, дошло без кривице извоВача научноистраживачког рада, када обим и природа те кривице служе као основа и показатель за смањење имовинских последица на страни наручиоца за случај оствареног ризика, при чему степей те кривнце, коју увек наручилац има да докаже, може бити толики да би у изузетним случајевима чак и све имовинске последице оствареног ризика