Анали Правног факултета у Београду

173

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Ми смо спремни да признамо предност другом од изложених схватања. Y прилог тог гледишта наводимо разлоге које смо изнели напред, посматрајући тужквост на плану поделе законодавних компетенција у федеративно уређеној државн. Примена lex fori у овом питању значи потггуно одвајање туживосхи од субјективног права, што нам се чини неоправданим. Прописујући претпоставке за настанак једног потраживања, закон не препушта нравном поретку друге земље питање да ли то право може уживати заштиху пред њеним судовима. Зар су схранке, закључујући правки посао по једном закону по коме се рађа потпуна обавеза, желеле да се ова сматра за несавршену ако je као такву предвиВа закон земље суда? Нашем правном осећању одговара став да се питање туживости уреbyje материјалноправним поретком којим je регулисан извор облигација. Отуда мислимо да се питање способности субјективног права за правну заштиту треба да просуБује по lex causae. И у парници у којој долази до примене колизиона норма, смисао процесноправног схватања, како смо га напред изложили, састоји се само у томе што ће југословенски суд одбацити, као недопуштену, једну тужбу за заштиту потраживања нетуживог по закону меродавном за правки посао ( 60 ). МеВутим, примена lex causae треба да трпи значајна одступања у корист супротног прпнщша. Наиме, по неким писцима, противно je домаћем праву да суд, примењујући страну одредбу, узме као туживу једну обавезу која по његовом националном закону није судски заштићена из разлога јавног поретка ( 61 ). Аодајемо са своје стране да би суд, заступајући доследно исти став, морао одбити примену страног права по тужби за осуду на испуњење једне обавезе која je по страной праву непотпуна, а по домаћем ништава. Став предратног југословенског законодавца био je по предњем питању јасан: Недостатак туживости који je налазио свој основ у обзирима јавног поретка, представљао je сметњу за дозволу извршења ( 62 ). Из овог правила проистицало je да страни закон, утолико пре, није смео ни у паршщи да буде применен на обавезу којој je домаће право ускраћивало судску заштиту из разлога јавног поретка. Y литератури се као примерн наводе потраживања из игре, опкладе и диферендијалног посла ( 63 ). Одговарајуће одредбе нашег данашњег права мање су јасне. Y ставу 1, члана 20. Yboahot закона за Закон о парничном поступку речено je просто да ће се одлуке страних судова извршити ако су испугьени услови прописани и за признање одлуке страног суда у статусној ствари (чл. 17. и 18). Као један од негативннх услова, предвиВено je у члану 18, став 1.

(60) Y изложеном смислу, Schnorr v. Carolsfeld, стр. 250.

(ei) За немачко право тако сматра Nussbaum, имајући у виду обавезу из једног берзанског посла, која je по страном праву тужива, али по немачким појмовима нема то свойство пошто je треба окарактерисати као диференцијални посао или игру на срећу (стр. 279). Слично и Kuhlenbeck (стр. 149). Riezler означава то гледиште као владајуће у немачком праву (стр. 126).

(62) Y § 5. Закона о извршењу и обезбеђењу, од 9. 7. 1930, била je садржана следећа одредба: ~Иако постоје претпоставке поменуте у §§ 3. и 4. неће се дозволнти извршење или која извршна радња у овим случајевима: ... 4) ако би се извршењем или извршном радњом имао признати такав правни однос или остварити такав захтев, којем у нашој држави по њеним законима из обзира јавног поретка или морала није призната ваљаност или туживост. *'

(вз) Матијевић — Чулинови!г, стр. 80S; Neumann — Lichtblau, стр. 328.