Анали Правног факултета у Београду

179

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

потребама будућих судија и адвоката. Наставници који желе да уведу студенте у свој свет латинских текстова и егзегезе извора, у време када укугша сума потребног знања непрекидно расте, када се умножавају и предметы и наставни программ, обычно су постизали супротно. Свака генерација врши у некој мери преиспитивање посгојећег. Критичног младог човека лако je отуђити од једне дисциплине ако она захтева од н>ега напоре у чију крајњу оправданост није убеђен. Као последњи разлог за измењени положа] историјских наука можемо навести појаву једне нове дисциплине социологије. Ову дисциплину карактеришу настојања да утврди каузалну везу између друштвених феномена не истраживањем седимената прошлости, већ проучавањем самог постојећег друштва. Савремена људска заједница располаже довољно поузданим средствима самонстражнвања, тако да се посматрањем друштва, онаквог какво јесте, а не какво je било, могу извести поуздани закључци. Не само што je историја у социологији добила такмаца који има исти предмет проучавања друштво, социологија je, бар у неким својим видовима, имала и амбицију да се представи као једина наука о друштву. Историја je, тврдило се, учење о посебном, описивање развитка друштва кроз непоновљиве облике. Она, дакле, и није наука, будући да описује, а не објашњава. Насупрот томе, социолошко истраживање има за предмет појаве у друштву sub specie repetitionis, настоји да открије међусобну условљеност друштвених феномена ( 3 ). Свакако да ни друга страна није остала дужна. Дуто je социологи]а била непризната. А и данас има мишљења да у продиравьу социологије и социолошког метода у друштвене науке има претериватьа и помодарства ( 4 ). И поред отпора на који je наилазила, социологија je у новије време доживела прави тријумф. Доскора социологије није било ни на факултетима друштвених наука, а сада на Београдском универзитету чак и студенти математике морају учити овај предмет, а нови наставни програм Правног факултета као обавезне или опционе предмете предвиђа пет или шест социолошких предмета. Упоредо са овим, измењен je и ранији однос између историје и социологије, тако да су раније милитантне позиције добрым делом напуштене. Историчари су морали да се помире са овим тријумфом, а социолози су у велико] мери напустили ранију наметливост и искључивост непризнатих. Многи истину како социолошком истраживању недостаје историјска димензија ( 5 ). Увидело се да друштво које je настало после индустријске револуције, а и других револуција, није сасвим и у свему ново. Постоје детерминанте које се везују за далеку прошлост. Да ли некн новији догађаји, као што je, нпр., подметање експлозива од кога страдају недужни (железничка станица, биоскоп „20. октобар”), могу бити схваћени ако не знамо оне монструозне појаве из наше ближе прошлости (Јасеновац), од

(з) Према: Бурић, Проблемы социолошког метода, Београд, 1962, стр. 240. и сл. (писац не прихвата закл>учак о ~ненаучном” характеру историје).

(4) То мишљење није сасвим без основа. Тешко би било и у САД наћи правни факултет са толико социолошких предмета колико их наш има.

(з) Миле, Социолошка имапшација, превод Додића, Београд, 1964, стр. 163. и сл.; Воск, The Acceptance of Histories, Berkeley L. Angeles, 1956; Бурић, нов. дело, стр. 239. и сл.; Лукић, Основи социологије, Београд, 1962, стр. 32—33.