Анали Правног факултета у Београду

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

којих ти догађаји потичу. И сам фаишзам није ништа друго него краткотрајни тријумф атавизма, реванш свега онога што je осуђено од историје на пропадање, доказ да мрачне силе прошлости имају толику снагу да лако пробијају љуштуру цивилизадије, ма колико чврста она изгледала. Из свих ових разлога, социолози преиспитују свој првобитни став према нсторији. После једног периода, када ce претеривало са значајем историје, и другог, у коме je полуга клатна отишла у другу крајност, исторнја попово постаје актуелна ( 6 ). Рајт Миле једно поглав,-ъе своје „Социолошке нмагинације” посвећује служењу историјом ( 7 ). А и сама историја трпи утицај социолошког метода. Као што су велики успеси механике или биологије у своје време имали утицај на друштвене науке, тако je и успон социологије дао боју неким правдима у савременој историографији. Јавила ce једна нова методологија, чији je најизразитији представник францусха школа „социјалне историје” (или школа Аналиста), која уместо традиционалне, себи окренуте историје, исхорије чији je акценат на политици и биткама, тражи једну нову, ангажовану историју, историју у служби друштва. Историја je одговор на Шlтања која у односу на прошлост поставља садашњост, покушај решавања проблема, никада сасвим истих, које изнова поставлю свака генерација ( 8 ). Још je Кроче (Benedetto Croce) тврдио да je свака историја савремена; чак и када има за предмет појаве које су и временски и просторно веома удаљене, она заслужује име историје само у оној мери у којој се јавља као допринос разјашњењу проблема које пред савест историчара поставља стицај политичких, друштвених, економских и културних околности времена у ком живи ( 9 ). Историја je, дакле, не само наука него и наука која има важну друштвену функцију. 3. Историја je, како видимо, потребна. Али се може даме поставити питање: да ли je, имајући у виду овакву функцнју историје, актуелност Римског права данас ташка да треба да посхоји као посебан предмет у наставним програмима. Разни људи су у различите) време упутили бројне комплименте римском праву. Говорило се да je оно „писани разум” (ratio scripta), да je .најсавршеније здање правне дијалектике” ( 10 ), да je римска цивилизација „дала лекције из права свим народима света” ( n ). Енгелс je тврдио како je римско право најсавршеније право засновано на робној производњи и приватној својнни. ( 12 ). Али то није довольно. Апстрактна савршеност неког

(ß) Ова померања на неки начин су рекапитулисали наши наставни программ. По ослобођењу још увек je историја заузимала значајно место у правним студијама: постојала je Отита историја државе и права, као посебаи предмет, затим Нашюнална историја и Римско права. Педесетих година дошло je до дефанзиве, на већини правних факултета спојена je Општа исторнја са Националном у један предмет. Следећи ударац историји права задат je ступњевитом наставом: на Београдском и неким другим факултетима, Римско право je постало предмет који се учи на другим ступњу, и то једино на правосудном смеру. Тако je добар део студената пролазио кроз правне студпје не добивши неку ближу представу о цивилизации која je дала лекције из права готово свим народима света. Последњи статут из 1965. вратио je Римско право на I годину и раздвојио Огтшту од Нацпоналне псторије државе и права.

(7) Loc. cit. (8) О ставовима социјалне нсториографије више у мом чланку ..Однос социолошког и историјског метода", који je делимично овде репродукован (у штампи у Зборнику Правног факултета у Загребу, бр. 1 за 1969). (9) Histoire et ses méthodes, Paris, 1961, стр. 7.

(io) Girard, Droit romain, VII изд., Париз, 1924, стр. 6.

(11) Jaubert, нов. дело, стр. 374. (12) Енгелс, Анти-Диринг, превод Вујовића, Београд, 1959, стр. 115.