Анали Правног факултета у Београду

194

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пре свега, да ли je неправо својство само кривичног дела, или je, пак, оно својство свих деликата, а затим, какав je однос измеВу појма неправа и појма противправности? Што се хиче првог питања, може се рећи да се у теорији скоро сви аутори слажу са тим да неправо нису једино кривична дела, већ да неправо представљају и други деликти (нпр. граВанскоправни, административноправни, итд.). Али има мишленьа (нарочито у старијој литератури) да се кривичноправно неправо по своме квалитегу разликује од других врста неправа ( 2 ). Y новијој литератури (Живановић, Лист, Меркел и др.), меВутим, претежно je заступлено гледиште да je неправо родни појам за све врсте деликата, одн. да je неправо исто, па било о којој врсти деликата да je реч. Кривично дело je противправно дело. Зато се поставла питаьье каква je разлика измеВу појма противправности и појма неправа. Има мишљења (нпр. Meyer ( 3 ) да измеВу противправности и неправа нема разлике, одн. да су противправност и неправо једно те исто. Овакво мишљење произилази, у ствари, из усвајања тзв. јуристичког схватавьа појма неправа. Према овом схватању, неправо je чисто правки феномен и састоји се у нападу на правке норме. Доследно томе, противправност није елеменат неправа, већ његова суштина ( 4 ). Насупрот томе, по реалистичном схватању направа, оно се дефинише као један реалан феномен, као једна појава спољашњег, природног света. То je пре свега лудско дело, које у себи садржи проузроковање последние људском радњом. По својој суштини, дакле, неправо je реална чшьеница, која join увек није сама по себи правно обојена. Она постаје нравна чињенида само уколико уђе као елеменат у свет правних норми ( 5 ). Тек тада неправо може добити карактер противправног дела. Значи, противправност се појављује као атрибутивно обележје неправа. До у основи нстог заклучка долази и Велцел ( 6 ). По њему je противправност једна релација несклад измеВу остварења бића кривичног дела и захтева који поставла правни поредак. Неправо je, међутим, нешто супстанцијално: то je само противправно понашање. Противправност je, дакле, предикат, док je неправо супстанца.

(2) О ранијим чокушајима да се под угицајем Хегеловог учења измеЬу кривнчноправног неправа и приватноправног неправа пронађе квалитативна разлика вид. V, Liszt: Lehrbuch des Deutschen Strafrechts, Berlin und Leipzig 1922, стр. 118, прим. 3. О том схватагьу, као и о аргументима против гьега вид. такоЬе др. X. Живановић; Основни проблеми кривичног права, Београд, 1930, стр. 51—55.

(з) Вид. др. Т. Живановић: Основи кривичног права Краљевине Југославије, Општи део, I кн,. Бгд. 1935, стр. 205, прим. 3.

(4) У теорнји кривичног права постоји спор о томе да ли je противправност обележje одн. карактеристика кривичног дела или je. пак, то суштина кривичног дела одн. in se кривичног дела. Известан број аутора под воЬством Белинга, одлучно одоија схватање да je супротправност (Widerrechtlichkeit) обележје кривичног дела (нпр. Kohlrausch, Н. А. Fischer, Berolzheimer, Hopfner, Kitzinger). Други, пак, сматрају да je противправност објективан елеменат појма кривичног дела (вид. о томе: dr. J. Nagler: Der heutige Stand der Hehre von der Rechtswidrigkeit, Leipzig, 1911, cip. 15, и 16.

(5) Вид о томе детал.но: др X. Живановић: Систем синтетичке правне филозофије, Бгд, 1959, стр. 326—329.

(0) Н. Welzel: Das Deutsche Strafrecht, 9. Aufl. Berlin, 1956, стр. 46—47).