Анали Правног факултета у Београду

195

ОДНОС ДРУШТВЕНЕ ОПАСНОСТИ И ПРОТИВПРАВНОСТИ

Из свега реченог следи закључак да противправност није исто што и неправо и да je она само једно обележје неправа, а самим тим и кривичног дела као једног вида неправа. 3. Пошто je на овај начин дефинисан појам неправа и указано на његов и однос према појму противправности, потребно je прећи на излагање о самом појму противправности. Као што je већ напоменуто, хронолошки посматрано, прво су ce јавила схватања о формалном појму противправности. Присталице формалног појма противправности, дефинишу je као повреду закона. Тако Карара истине да je суштина кривичног дела у односу супротности измеВу људског дела и закона ( 7 ). Поставља се, меВутим, питанье коме закону се противи крнвично дело. Има мишљења, нарочито у старијој литератури (на пример, аустријски професор Штос ( 8 ) да се овде ради о противности самом кривичном закону. Аругим речима, сматра ее да се противправност једног дела заправо састојн у томе што je оно противно кривичном закону у коме je предвиВено. Овакво мишљеае je заступљено и у новијој литератури. Од наших аутора, на пример, заступник овог мишљења je С. Франк. Он каже: „Појам кажњивости, односно описаности дјела у закону и појам формалне противправности подударају се. Дјело, којег обиљежја нису у закону описана, није кажњиво, јер није формално противправно ( 9 ). Насупрот оваквом схватању формалне противправности, постоји схватање читавог низа аутора који у објашњењу појма формалне противправности заступају такозвану теорију норми, чији je аутор Биндинг. Биндингово схватање формалне противправности се, найме, састоји у следећем ( 10 ). Закон je неповредив. Закон je воља, а не снага или принуда, а воља je као таква неповредива. Енергија законске воље je пре противправне радгье иста као и за време и после ње. Ако би се узело да je повреВен закон извршењем противправне радње онда значи да би појединачним вршењем противправних радњи био окрњиван или коначно дефинитивно анулиран закон, а то je немогуће замислити. И стога, када неко учини кривично дело, он не поступи противно кривичном закону. Напротив, он поступи у сагласности са кривичним законом. Када закон каже: ко другога лиши живота па то неко и учини, онда je тај управо поступао онако како кривични закон каже, и тиме je испугаю потребне услове које закон тражи, да би на aera била примењена кривична санкција. Учинилац, дакле, вршећи кривично дело не крши кривични закон, већ крпш једну норму ко ja се налази ван кривичног закона. Садржај те норме се може сазнати ако се диспозиција кривичних прописа преобрати у императиван облик. Нпр., из диспозиције: „ко другог увреди”, произилази норма „не вреВај другог”. МеВутим, иако се садржај норме може сазнати из кривич-

( 7 ) Ар Ј. Таховић: Кривично право, ошити део, Београл, 1961, стр. 114—115.

(8) Stoos: Lehrbuch des Oesterreichischen Strafrechts, Wien und Leipzig 1910, стр. 73.

( 9 ) Ар С. Франк: Теорија казненог права по Кривичном законику од 1951. Општи део, Загреб 1955, стр. 117.

(to) Binding: Die Normen und ihre Übertretung, 4. Aufl., I Band, Leipzig, 1922, стр. 293 и даље.