Анали Правног факултета у Београду

197

ОДНОС ДРУШТВЕНЕ ОПАСНОСТИ И ПРОТИВПРАВНОСТИ

зилази да се једино може прихвахитн схватање да противправност није противност кривичном закону већ да je противправност противност неким другим нормама које су ван кривичног закона. Постав да се сада питање, о каквим нормама je овде реч и одакле оне потичу. Према Биндингу, овде се не ради о нормама приватног, админнстративног итд. права, већ о нормама јавног права, укључујући норме неписаног права. Насупрот вьему, Белинг сматра да се овде не ради о прописима јавног права, већ о прописима разних грана права, а посебно приватног права ( 12 ). Кад бн се прихватило да све норме морају бити норме јавног права, онда би норме које су по својој суштини, нпр., приватноправне биле нужно дуплиране, јер би, поред тога што се налазе у приватном праву, морале да поново буду потврђене у јавном праву. Но ипак каже Белинг не постоји приватноправна, административноправна итд. противправност. Противправност je увек једноставна одн. увек иста, без обзира о којој се грани права ради. Белинг посматра норму са ньене формалне стране, без обзира на њену конкретну садржину. Тако гледано, протlгвправност je противност норми, уколико уопште узев она представда једну забрану или заповест, а не уколико се њоме ово или оно заповеда или забрањује. Зато je противправност противност општој нормативној води или норми уопште, а не противност овој или оној норми. У вези са изнетим различитим схватањем норми, занимдиво je изнети и схватање норми које заступа Majep (Mayer) у свом делу Rechtsnormen und Kulturnormen (Breslau 1903). Мада Majep даје материјалну дефиницију противправности, ипак ce y његовој дефеницији налазе извесни елементи који могу бити од значаја и за схватање и дефинисање противправности у формалном смислу. Ми ћемо ce касније вратити на Мајерову материјалну дефгшицију и објаснити њену суштину. Па оном месту ћемо ce само оганичити на његово објашњење питања порекла норми ( 13 ). По Мајеру, противправност јесте противност културним нормама једног друштва. Те културне норме су заповести или забране које одговарају постојећој култури. То су, дакле, норме које су опште усвојне од стране једног народа. То могу бити и моралне норме, религиозне норме, захтеви економског живота итд. Но, да би њихово кршење представдало противправност, оне морају бити признате од државе. То ће рећи да њихове повреде морају бити од стране законодавца оглашене за кривично дело, приватноправни или који друга деликт. Према томе, норме није законодавац створио, р.ећ их je нашао готове у култури народа и само их je преузео и правно признао. У нашој савременој кривичноправној литератури преовлађује мишдење да норме чије кршење представда противправност, морају бити норме писаног права. Тако, нпр., Срзентић — Стајић истину да појам противправности „не треба везивати за заповести изван оних које су правно регулисане”. По њиховом мишдењу противправност je „противност свакој заповести садржаној у било коме правном пропису, како кривичноправном пропису (што je погрешно), тако и сваком другом ванкривичноправном

(12) Вид. о томе: Т. Живановић: Оснопи крнвичног права Крал>евине Југославнје, Општи део, I. юьига, Београд, 1935, стр. 297. и дал>е.

(13) Вид. о томе; Т. Живановић, Основи Кривичног права, стр. 202.